Skip to main content

Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne štedi nikoga, ali glavna meta su mu "nevladine organizacije za uterivanje humanosti i tolerancije" i "establišment druge Srbije". To su, kako piše u jednoj od elektronskih poruka, oni "koji važe za velike demokrate, korifeje tolerancije i evropejstva. Oni su se proslvili u 'teškim godinama borbe protiv Miloševićeve diktature'... Spomeničari, na plati i pozicijama... (koji) su hiljadu puta ponovili da 'nema demokratije za neprijatelje demokratije'... Joooj, kako mi sve to smrdi na staljinizam." Glavni negativci u njegovim porukama su istaknuti predstavnici nevladinih organizacija i "nezavsnih" medija. "Šta ja imam sa radikalima da raspravljam o demokratiji", kaže Papić. "Muka mi je od kulturologa ždanovista i staljinista koji zamišljaju Srbiju u kojoj stalno svira Štraus." Papić kaže da je ovde "biti apatrid postalo biznis", da se demokratija nameće totalitarnim sredstvima i da su predstavnici "druge Srbije" svoju toleranciju mere prezirom prema slobodnom mišljenju.
ĐAVO DENACIFIKACIJE: Ovakvi stavovi su Papiću doneli optužbe da je nedemokrata i srpski nacionalista. Ali on kaže da uvek "navija za one koji gube. Kada je počeo linč Srba ja sam počeo da ih branim." "Ne postoji kolektivna krivica! Nikada nijedan narod nije zaustavio rat!", tvrdi Papić. "Denacifikacija, denacifikacija, denacifikacija. Narod kaže da ne valja 'prizivati đavola'. Moj je utisak da je ogroman potencijal, intelektualni, moralni, finansijski, utrošen da se u Srbiji prizove nacizam jer ga nije bilo. Nije ga bilo ni usred rata, ni posle Dejtona. Bilo je sporadičnih ispada", piše Papić i dodaje da posle petnaestak "godina ponavljanja sve će laži postati istina".
"Prokleta ideološka ostašćenost", tvrdi Papić i kaže da iako danas postoje "čak dve Srbije" nikad nije bilo manje kulture. On se bori protiv "smardova u crnim košuljama" koliko i protiv "neokolonijalističkih bandita" i "NGO mafije". Baveći se "desnim" polom ovdašnjeg bezumlja Papić piše o "balkanskoj kuglani". On tako naziva "vređanje njihovih mrtvih odsečenim glavama naših mrtvih", neprekidni balkanski hladni rat, sramotno licitiranje pokoljima nevinih.
Insistiranje na sličnosti ekstremista iz "prve" i druge" Srbije i tvrdnja da su ušli u neprincipijelnu koaliciji protiv naše budućnosti stvorilo je Papiću moćne neprijatelje u oba tabora. "Srpsko oko pati od kokošijeg slepila. Ne obavlja svoju funkciju, ne prima informacije", piše Papić. Ovde "se svima nekako osladila jednosmerna komunikacija, najčešće u obliku guste, od jeda zelene šlajmare... Politički sukobi se ne rešavaju dijalogom... samo svileni gajtan, izolacija, čupanje jezika." Papić kaže da javnom scenom dominiraju zakrvljeni čopori. "Simulacija dijaloga se odvija rutinski na popularnim 'ringovima' masmedija. Tu pre svega milsim na Oljinu emisiju (Utisak nedelje), na Klopke, Zamke, Oči u Oči, zub sa zub emisije", piše Papić. Na ovakvoj medijskoj sceni prostor uglavnom dobijaju najostršćeniji ratnici dve suprotsvavljen ideologije, levog i desnog krila srpskog radikalizma.
HRONIČAN IDEOLOŠKI PROFITERIZAM: Tu do sada nije bilo mesta za Papića. Ignorancija i suptilna diskvalifikacija su bili najčešći odgovori na njegove provakativne i ponekad ne baš pristojne poruke. On misli da je to posledica njegovih pokušavaja da razgovara "sa ljudima koji ne priznaju razgovor", sa "demokratama" koje ne oklevaju da neistomišljnike proglase "neprijateljem demokratije". Papić veruje da je hroničan ideološki profiterizam ovde skoro ukinuo slobodu pojedinca da izrazi svoje mišljenje. "Moja je domovina sloboda", kaže Papić. "Neću da budem mi, ne volim da budem objekt."
U debatu koju je pokrenuo na internetu uključila se grupa ljudi koji su spremni na dijalog. Papić je za njih stvorio PLJUS, virtuelni "Prostor ljubavi i slobode". On kaže da je tako jedan projekat zamišljen kao "privatna istorija" prerastao u "forum slobode". Duhovit i neelitistički PLJUS daje pravo različitim ljudima da izlože svoje istine i stavove, razmene mišljenja, ideje i sećanja. U ovom neobičnom umetničkom projektu ima ružnih reči i besemislica, ali u kilometrima teksta koji učesnici svakodnevno razmenjuju dominira tolerancija koja u post-miloševićevskoj Srbiji nedostaje koliko i pre petog oktobra. Papićeva verna publika i sagovornici na PLJUS-u su uglavnom oni kojima "nije baš sve jasno" - prilično retka biljka na Balkanu. Na PLJUS-u svako - pa i Papićevi kritičari - može naći ono što traži. U toj hiperprodukciji teksta ima neumerenog hvalisanja, pretencioznosti, književnih tekstova, gluposti, uvreda i komentara. To je "prostor oslobođen svake odgovornosti, kao dečiji govor", kaže Papić.
SRBI I ŽIVOTINJE I UMETNOST: Učenici u PLJUS pišu svoje privatne istorije i iznose stavove o najrazličitijim temama. Papić piše da nije jugonostalgičar, da ga "ne interesuju truli državni ostaci zemlje u kojoj sam živeo". On kaže da je iz, u Srbiji danas često idealizovane Slovenije, krenuo rat protive Jugoslavije, "zajednice koja je bila i iskrenija i utemlejnjija i razložnija od današnje priče o 'jedinstvenoj' Evropi". On proziva i one "kojima su životinje važnije od Srba", "borce za ljudska prava" koji se ističu u govoru mržnje i nedemokratičnosti i zahtevaju kršenje ljudskih prava neistomišjenika. Neki saradnici više vole da govore o umetnosti. "Uspeh je kad si zadovoljan onim što si napravio: biti okačen u muzeju ili biti prodavan nije cilj umetnosti", piše na PLJUS-u Radovan Hiršl, beogradski umetnik koji živi u Švajcarskoj. Značajnije tekstove sa PLJUS-a Papić "predstavlja javnosti" šaljući ih na preko hiljadu elektronskih adresa umetnika, nevladinih organizacija, novinara i kritičara.
Ali, da li je to umetnost? U knjizi objavljenoj pod ovim naslovom Sintija Frilend sa Univerziteta u Hjustonu piše da nas "mnoga dela moderne umetnosti teraju da otkrijemo zašto se računaju kao umetnost" i neretko sugerišu da treba "dići ruke i zaključiti da umetnost nije moguće definisati". Frilend kaže da je cilj mnogih umetnika danas da "istraže i prošire našu svest" i da neki to pokušavaju da postignu tako što će nas šokirati ili uvrediti. I pored osporavanja nekih kritičara u Srbiji Daraka Radosavljević, istoričar umetnosti, ne sumnja u vrednost PLJUS-a koji je po Papiću nastao iz "pokušaj da od svog mozga napraviš umetničko delo". Radosavljević smatra da PLJUS predstavlja umetnost koja je toliko nova da ne može da se definiše. "Papić se uvek bavio nečim što niko pre njega nije radio na taj način. On unosi neočekivano... jedan (je) od onih umetnika koji sami po sebi predstavljaju umetničko delo", kaže Radosavljević. Papić već dugo vremena eksperimentiše sa novim tehnologijama i njegova umetnost najčešće nije prilagodljiva galerijskom prostoru. Radosavljević smatra da će njegovi radovi moći da budu pročitani i pravilno vrednovani mnogo kasnije. "To je konceptualna umetnost, ali ne u klasičnom smislu koji bi mogli da prepoznamo."
NEKOREKTNOST I FRUSTRACIJE: Neortodoksnost ove umetnosti protkane političkom nekorektnošću i jezikom ulice olakšala je posao Papićevim "neprijateljima". Jedan beogradski kritičar ga je opisao kao "bivšeg umetnika... motivisanog frustracijom". Teoretčar koga Dr. Agan kritikuje u svojim porukama tvrdi da je PLJUS "loše umetničko delo" u čijoj su "suštini napadi na privatnost" onih koji Papićev rad smatraju irelevantnim i u kome se koristi "tabloidski diskurs". Daraka Radsavljević smatra da on nije nepristojan, već samo "direktno i otvoreno ukazuje prstom na probleme". Čak i kada Dr. Agan upotrebljava ružne reči to je daleko pristojnije od vulgarnosti koje se mogu čuti na našim televizijama.
Sagovornik koji nije želeo da mu se navodi ime kaže da je Papić inteligentan, ponekad zabavan, ali tvrdi da PLJUS nije umetnost već materijal čija je "jedina vrednost u gomili iskrenih svedočanstava". Ako ostavimo po strani umetničko vrednovanje Papićevog opusa, čini mi se da optužube za "primitivan psovački nastup", tvrdnje da su njegove "analize plitke" i da "kvalitet povremeno izađe iz kvantiteta gluposti" sugerišu da citirani teoretičar iz "druge Srbije" možda ipak nije pažljivo proučio Papićevo zahtevno i neobično delo. Papić tvrdi da je deo kritičarskog establišmenta zaslepljen mržnjom prema njemu kao umetniku koji "odbija da se proda", koji "ne pravi kompromise" i koji svakome daje povod da ga mrzi.
SOROŠ I LENJIN: Ipak negativno vrednovanje uticaja novca Đerđa Soroša na srpsku politiku i umetnost donelo je Papiću najžešća osporavanja, čak i optužbe da je ovaj beogradski Jevrejin antisemita. Papić, potomak jednog od par članova velike sefardske porodice iz Višegrada koji su preživeli holokaust, tvrdi da su socrealističke umetnike zamenili "sorošrealisti". Česta meta Papićeve kritike je beogradski Muzej savremene umetnosti - naziva ga MSU-b ("b" je dopisao sa crticom po ugledu na ime Lenjinove boljševičke partije). Ova institucija se posle petog oktobra praktično sjedinila sa Centrom za savremenu umetnost koji je nastao u okviru Soroševe mreže. Analizirajući ono što naziva "Soroševim kulturnim komesarijatom" Papić nalazi argumente za svoju tezu da se ono što se u Srbiji danas nudi kao alternativa nije dovoljno različito od Miloševićevog poretka.
Papić insistira da u Srbiji postoje umetnici "Soroševog kružoka" koji su, kao i bivšem režimu odani stvaraoci, gurani da budu "promoteri u službi političke ideologije". On tvrdi da je kritičarska i kustoska interpretacija umetničkih dela ovde postala politička manipulacija, da ideologija vlada beogradskim muzejima i da se od umetnika traži da budu poslušni. "Sve je politika, živimo u totalnom političkom prostoru", kaže Papić. Bavljenje umetnošću u zemlji bez para i tržišta umetnina postalo je po Papiću "glasanje" i mnogi umetnici se guraju da se stave pod zaštitu političkih partija ili nekog od bogatih klanova. "Ovde nije važno šta radiš, već ko si i s kim si", kaže Papić.
RENOMIRANI A DRUGORAZREDNI: On u svom doslednom nepripadanju vidi jedan od glavnih uzroka ignosrisanja i diskreditacija njegovog velikog umetničkog opusa. Cena koju je platio za slobodu i nezavisnost (koja je donedavno bila garantovana već skoro potrošenim sredstvima koje je nasledio početkom devdesetih) je, kako tvrdi, nerenomiranost. "Ja želim renome jer renome je garant za čujnost. A svako ko nešto proizvodi, pa bila to i ideologija, ili umetnost, želi da njegov proizvod dopre do što više ljudi", piše Papić. Mnogi pripadnici kulturnog establišementa koji bi Papiću mogli da "daju" renome više sa njim - a ni o njemu - neće ni da razgovaraju. "To je kod nas pitanje mentaliteta, ljudi ne vole da razgovaraju sa neistomišljenicima i neki ne žele ni da ih čuju. Umorni su. Radije bi ubili neistomišljenike, nego da se umaraju slušajući ih", piše Papić u poruci na PLJUS-u.
Papić ipak nije jedina žrtava ignorisanja vizuelnih umetnika u Srbiji. Novi bogataši nažalost ne troše svoj novac na njihove radove iako tu već dugo vremena nastaju najrelavantniji dela celokupne srpske "kulturne produkcije". U svojim stanovima i kabinetima srpska elita najšešće izlaže drugorazredna dela članova SANU i estradnih slikara. Kada kažu umetnost srpski političari uglavnom misle na dramsku umetnost, popularne protagoniste srpskih filmova i sapunskih serija koji su odličan ukras i mamac u predizbornoj kampanji. "Nijedna stranka u ovoj zemlji nema kulturnu politiku", kaže Papić. Nezainteresovanost za bogatu i visokokvalitenu produkciju domaćih savremenih umetnika nije ograničeno samo na elitu. "Vizuelne umetnosti ovde malo koga zamimaju.... Ljudi su ovde prilično nepismeni kada se radi o vizuelnim umetnostima", izjavio je nedavno Branko Dimitrijević, kustos Muzeja savremene umetnosti i jedan od glavnih negativaca na PLJUS-u.
SRPSKE PELENE: Papić dolazi sa jednog dodatno marginalizovanog ćoška najmarginalizovanije umetnosti u Srbiji. On uspeva da nam odatle pošalje svežu i beskompromisnu kritiku naše umetničke i političke žabokrečine kakvu odavno nismo čuli. Ovde se nažalost razvio uslovni refles da se takvi ljudi odmah ućutkaju, omalovaže i ponize. Ali Papić ima ogromnu energiju i volju da izaziva i preispituje, i establišmenti obe Srbije ga se neće lako rešiti. Papić kaže da je u septembru ove godine B92 prvi pokušao da cenzuriše njegove poruke zahtevajući da sve adrese koje sadrže @b92.net budu uklonjene sa liste primalaca. Jedan broj zaposlenih se ogradio od zahteva koji je uputio nepotpisani "direktor" ove kuće. Ali Papićev najveći neprijatelj je ipak on sam. Papić retko završava svoje radove. Darka Radosavljević ga opisuje kao "umetnika predradnika" - najčešće drugi umetnici dovršavaju njegove radove i zaokružuju njegove originalne i provokativne ideje.
I u svom sadašnjem koketiranju sa politikom Papić ostavlja utisak "političara predradnika". On insistira na konstruktivnom dijalogu, ali ne veruje da ga mogu voditi oni koji se godinama vređaju i derendaju u televizijskim studijima i skupštinskim salama. "Nama trebaju novi pisci, novi umetnici, novi filozofi", piše Papić tražeći oko sebe nova lica. "Ima li koga odraslog u ovoj usranoj državi da promeni pelene?", pita se Papić. Iako poznat po egocentričnosti Papić sebe ipak ne vidi sebe u ovoj važnoj ulozi. Prvi srpski internet gerilac koji odbija da odraste i voli da "šamara autoritete" zna da je "po karakteru nepodoban" za važne poslove. "Ja sam bela vrana, moj karakter je moja sudbina", kaže Papić. Ali njegov napor da kroz umetnost da pravo "ljudima van elita" da izraze svoje mišljenje nam možda pomogne da nekako nađemo ono što je ovde onoliko retko koliko i neophodno: slobodne i nezavisne ličnosti.

Najzanimljiviji muzej u Srbiji
Dragan Papić kaže da "živi svoj rad, svoju umetnost". On u stvari već godinama živi i stvara u jednom svom "bivšem radu". Papić je devedesetih svoj stan u Palmotićevoj ulici pretvorio u "Unutrašnji muzej". On je od 1994. godine na beogradskim buvljacima od Roma kupovao razne predmete: tranzistore, krajiške kape, porcelasnke figure, tapiserije i titove skulpture. U Papićevom muzeju ovi predmeti komuniciraju na duhovit i provokativan način i pričaju priču jednog prošlog i srećnijeg vremena. Baveći se "arheologijom odbačenog" Papić je stvorio radove koji su baš kao i život u Srbiji devdesetih lascivni, opori i uznemirujući, ponekad istorijski, pornografski i gadni. Papić danasa živi okružen prošćlošću, delovima tuđih života, onim što ljudi žele da zaborave. "Tvrdnja da nešto može da se uništi nije tačna", kaže Papić.
"Za svakog drugog to je đubre, nečiji otpaci koje je on prebacio u jedan drugi kontekst ", kaže Darka Radosvljević. Od beogradskog otpada Papić je napravio jedinstveni muzej koji nije samo najzanimljiviji izložbeni prostor u Beogradu, već je kako kaže Radosavljević "jedan od najinteresantnijih radova koji se mogu videti bilo gde. On je svoju umetnost izmestio u svoje privatno okruženje. To niko na taj način ne radi". Papićev rad nam nudi "umetnost kao život" i predstavlja jedinstvenu mešavina privatnog i javnog, stan-muzej u koji niko ne dolazi slučajno. "Unutrašnji muzej" je praktično nemoguće izmestiti u galerijski prostor i jedini način da posetite ovaj skriveni beogradski dragulj je da pošaljete poruku umetniku na adresu: nihil@isp.b92.net. Najviše tri osobe mogu doći u isto vreme. Ulaz i stomaklija su besplatni. Papićev dugačak i zanimljiv uvod čini da poseta obično traje preko tri sata.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Biljana Srbljanović - grešnica

Biljanina Srbljanović, blogerka

NIN-om protiv "Koštunistana"

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Srbljanović je zanat pisanaja dnevnika za medije ispekla još devdesetih kada su zableške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koje je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograd su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i anatiratnog aktivistu na zapadu koji se ozbiljno trudio da "razume" Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.
Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. Njeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisnih - bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 - možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima …