Skip to main content

Spasite sponzoruše

Прилог за одбрану спонзоруша
Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате: да ли вам је савест сасвим чиста и да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?

Вређање спонзоруша је постао један од омиљених националних спортова у Србији. Изједначене су са курвама, ратним злочинцима и криминалцима. Њихово “естетско профитерство” је деведесетих поистовећено са “ратним профитерством” најпожељнијих спонзора. Спонзоруше су свесно користиле своје лепо тело као оружје, али реакције су обично биле као да су се за бољи живот бориле ножевима и пиштољима, а не блајханом косом и бујним грудима. Стигма прикачена овој речи је толико велика да се саме нису буниле. “Осумњичене” жене су или ћутале или су се, као Јелена Карлеуша, трудиле да докажу да оне то нису. Чак и када су им, пребијеним, остављеним или навученим на хероин, комшије признавале да су жртве, то је обично било праћено злурадим изјавама типа “сама је бирала, заслужила је, нек’ сад трпи батине, нек’ цркне” и тврдњама да су “њихове паре опљачкане од овог народа”.

Спонзорушама су приписивани најнижи мотиви иако су их многе околности приморале да потраже спонзора. Ту је, наравно, било и оних које су првенствено желеле да добију силиконска “уста на поклон за Дан заљубљених, а за Осми март и нос”. Али већина се само борила, често бирајући мање од два зла, за бољи и достојанственији живот у времену када су женама путеви били још затворенији него мушкарцима. У напорима једне спонзоруше да поправи свој мали свет у времену кад је окружење било тако непоправљиво ретко, ко је видео било шта вредно хвале. Скоро да им нико у Србији није признао субверзивну делатност, да су један израз побуне жена против мушког монопола моћи. Истовремено, оне су често биле једине особе које су најгорима међу нама, опасним мушкарцима којима је режим омогућио да отимају и не плаћају порез, узимале неки данак. Тек када је једна “генералица” опељешила моћног хашког оптуженика, неки медији су препознали њихову позитивну улогу.

Уврежило се веровање да је “Србија рај на Земљи” за спонзоруше, иако овај феномен “цвета” у сваком друштву после слома система вредности када велики број жена закључи да је њихово тело постало једини друштвено вредновани “таленат”. Када су економски потенцијали у поседу малог броја људи, по правилу мушкараца, женама су обично затворени сви конвенционални путеви ка поштовању, престижу или богатству, ка “друштвеној мушкости”. О томе пише Брам Дајкстра, професор на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, у књизи “Зле сестре: претња женске сексуалности и култ мушкости”.

У времену економске кризе у првој половини двадесетог века Американци су постали опседнути “злом” спонзорушом која уништава вредног, богобојажљивог капиталисту. Холивудски филмови су створили слику о вампиру који “пије крв” узорног америчког мужјака. Спонзоруша је представљана као “уништитељ”, “вештица”, пирана”, “грабљивац” и жена која “поседује мушки мозак”. Најопаснијим су сматране спонзоруше “из радничке класе које су истовремено биле обдарене бујном интелигенцијом и бујним облинама”. Способност спонзоруша да се приближе мушким поседима је доживљавана као опасан, субверзиван напад на владајући мачистички “патријархат” у времену општег сиромаштва.

Корени најгорих стереотипа о спонзорушама постају препознатљиви крајем деветнаестог века када су жене почеле масовније “да мењају правила игре” и бирају партнера. На енглеском се спонзоруша каже голд-диггер (“копачица злата”) и Дајкстра пише да “ако сперма, крв и ‘злато’ чине друштвени калибар мушкарца, многе од њих су изгледа закључиле да би требало поћи од злата”. Спонзоруша је током “популистичких” година америчке историје оптужена не само да незаслужено узима новац већ, како пише Дајкстра, да “својом зубатом вагином откида сиву масу” свог моћног спонзора. Поседовање мушкарца који поседује је за многе жене био једини начин да дођу у могућност да кажу “поседујем, дакле постојим”, како Дајкстра дефинише “егзистенцијалистички циљ сваке спонзоруше”.

Број жена заинтересованих да постану спонзоруше је био толико велики да је једна од “највећих издавачких сензација у САД” крајем двадесетих била књига “Исповест једне спонзоруше” Бети ван Девентер. Иста ауторка је објавила и хит “Како наћи мужа”. Наводећи шта је алтернатива потрази за спонзором, она пише о интелигентним женама које су постале “привесци”, домаћице зависне од својих неуспешних мужева, или секретарицама, “лоше плаћеним интелектуалним проституткама тупавих мужјака”. Она своје “занимање” доживљава као “модерну бизнис методу” и пише да “не тргује сексом, већ женственошћу”. Девентер тврди да у свом животном избору ужива: “Ништа ми није драже него да надмудрим или насамарим мушкарца.” Она наглашава да је бити спонзоруша реакција модерне жене на неједнакост полова, могућност да користећи своју лепоту коначно натера мушкарце да плате цену. “Успешна спонзоруша се не рађа, већ постаје”, храбри искусна Девентер читатељке. “Жена је ускраћена у економском свету и ја мислим да је бити спонзоруша само једна од праведних компензација.”

Дајкстра сматра да је Девентер покушала да дâ одговор на дилеме многих жена у тешким, нама добро познатим временима. Бројни спонзори су на изузетно скуп начин научили да је “глупа плавуша” често много интелигентнија него што изгледа. Дајкстра пише да спонзоруше често морају да се служе мимикријом, да “својевољно потискују своју интелигенцију” и с пажњом слушају лупетања спонзора. Заузврат неретко добијају “само прилику да украду мрвице господаревог богатства” и многе доживотно остају “повлашћене слушкиње у домаћинству империјалног мужјака” и мушке играчке. Дајкстра каже и да су неке спонзоруше постале “економске терористкиње”. Ако његов опис “преведемо” на ситуацију у Србији деведесетих, “жртве” њиховог “терора” су често били баш они недодирљиви моћници и силеџије који су на разне начине терорисали несрећно окружење.

Дајкстра пише да је у Америци двадесетих, баш као и у Србији седам деценија касније, “чиста” женственост сублимирана у “глупој плавуши” постала за мушкарце “ултимативни статусни симбол, најјаснија индикација њиховог права да припадају елити еволуције”. Мерилин Монро је, како пише Милена Драгићевић-Шешић, постала типичан, негативан лик “глупаче (плавуше) љубавнице/спонзоруше” у масовној култури. Српски (и још више хрватски) мачо стереотип је да је она “фина, сређена. Само јој фали мало да мисли, све остало скоро да има”. Балкански спонзори су ређе говорили о страху од “сопствене” спонзоруше него њихове америчке колеге. Вера бахатих, мизогиних мушкараца да ће увек моћи да контролишу и манипулишу “њеном материјалном нимфоманијом” и прича о “освети спонзоруше” је деценијама била подлога многих добрих холивудских сценарија. “Жена – хемијски елемент” (‘лако се сједињује са златом, сребром и другим племенитим металима’) или “жена која исисава новац из мушкарца и онда га одбацује, јесте стални фантазам масовне културе”, пише Драгићевић-Шешић.

Српска спонзоруша у очима јавности не може да се искупи чак ни када “исиса” све из свог озлоглашеног спонзора. Узрок је можда и у томе што је изузетно мало домаћих аутора покушало да упозна свет српских спонзоруша, да завире у њихове мозгове. Вероватно најзанимљивији и најдетаљнији увид у изузетно богат и живописан миље београдских спонзоруша понудила је Маша Ребић у роману који је објављен овог месеца. У својим “Спонзорушама” она слика разноликост типова и судбина које се крију иза ове неправедно озлоглашене речи. Књига је толико уверљива и богата детаљима да Ребић (31) каже да се “боји се да ће неко мислити да сам то ја”.

“Рекли су ми да мој роман највише купују младе девојке. Верујем да ће 80 одсто читатељки моћи да се препозна у овој књизи, а опет ће за себе рећи да нису спонзоруше... Многи мушкарци ће у овом роману препознати своје девојке”, каже Ребић. “Спонзоруше о којима пишем су београдски ликови, праве Београђанке, не девојке из Гуче, не студенткиње. У Београду их има много више него са стране. То је један урбани феномен. Београђанке се само лакше маскирају и лакше прикривају да су спонзоруше. Оне имају стан код маме и тате, параван иза кога могу да се сакрију и кажу ‘па зашто бих ја то радила’.”

“Спонзоруша има свуда. То је можда најлакши пут и то није ништа страшно. У Лондону и Паризу су још ‘горе’ него овде. Тога је било и у време моје баке, али се то није тако звало. Тада су говорили ‘када беда уђе на врата, љубав излази кроз прозор’”, каже Ребић. Она сматра да имена најуспешнијих и најугледнијих у хијерархији српских спонзоруша не треба тражити у таблоидима. “Наши медији се плаше реакције моћних мушкараца. Многима није пријатно да се пише да су са неком спонзорушом... Али неки мушкарци воле спонзоруше и не стиде се да их назову правим именом. За њих је то најефикаснији начин да покажу да имају паре.” Ипак овај термин се најчешће спомиње у медијима када се пише о “силиконским” естрадним звездама и “пратиљама” оних који су управо пали са врха пирамиде моћи. Почетак “спуштања” обично прати јавно преименовање њихових партнерки из “манекенки” или “лепотица” у спонзоруше.

Промена броја и профила спонзоруша је постао барометар српске транзиције. “И спонзоруше су код нас напредовале и еволуирале. Више нико неће оне најниже, класичне спонзоруше. Сад се тражи девојка која је образована. Ако хоће да се њом ожене они ‘прави’, онда мора бити врхунска”, каже Ребић. “Све је више и више мушких спонзоруша. Жене су коначно овде успеле да дођу до пара, многе већ у адвертајзинг агенцијама зарађују две, три хиљаде евра, имају станове, службене аутомобиле. Често им се закаче симпатични, слатки лузери. Оне им плаћају рачуне и изводе их, а они су вечни студенти.” У Хрватској, где су спонзоруше много већа тема него у Србији, Ведрана Рудан предлаже реч “спонзоруш“ или “спонзорац” за мушку верзију. У западном суседству су се појавиле и “неоспонзоруше”. “То ти је нови тип! Наиме, неоспонзоруша тотално овиси сама о себи, академски је образована, а ако улети спонзор срдачно ће га прихватит”, објашњава на Интернету једна хрватска блогерка.

“Жене су овде фрустриране. У Србији није лако наћи фрајера”, каже Ребић. Многи и за ово криве спонзоруше. Наћи ћете текстове у којима се тврди да су оне “друштвено зло” и да су паралисале и инхибирале српске мужјаке. Учесник Б92 форума пише да су спонзори и спонзоруше “прописали идеале живота” и тако “приморали све остале да их прихвате или признају да су будале и неприлагођени робови”. “Уколико се догоди чудо да се спонзоруше окрену нормалним младићима, то ће бити најтрагичнија ствар за те младиће”, изјавила је докторка Данијела Марић једном домаћем магазину. О спонзорушама се у Србији често говори као о болести. Иако је многи сматрају неизлечивом, једна јунакиња Ребићкиног романа тврди: “Била сам али сам се излечила, ја сам спонзоруша у пензији”.

Докторка Марић је популарном таблоиду објаснила зашто верује да ово није могуће: “Спонзоруше никада неће моћи да промене своје основне жеље због свог менталног склопа, необразовања, погрешног васпитања и поремећеног система вредности. Спонзорство је вид латентне, односно супклиничке проституције. Проституција није само продаја сопственог тела, тај термин не везује се само за сферу сексологије, него и за поремећај моралности. Мисли се и на продају душе и на продају тела за новац, због многих бенефиција, сјаја и свега онога што новац индиректно доноси.”

Марић сматра да су спонзоруше имале алтернативу. “Неке (жене) су заврнуле рукаве па су чистиле или су радиле као продавачице. На частан начин су зарађивале новац који им је помогао да преживе.” Али многе девојке нису желеле само да преживљавају. Западних “политички коректнијих”, идеолошких спонзора је било мало, визе су се тешко добијале, а и газде су волеле да пипкају и штипкају своје слабо плаћене продавачице. Чак се и у зборницима феминистичких текстова спонзоруше изузетно ретко и углавном узгред помињу. Хајдана Балетић им поклања мало више пажње у књизи “Жене, слике, измишљаји” чије је издавање спонзорисао Фонд за отворено друштво. Балетић тврди да је то лако препознатљива жена која “нема много времена за размишљање”, која је прочитала “само једну књигу” и којој је “очуван изглед” сав капитал. Она “спонзорство” не види као последицу већ га ставља у исту раван са национализмом, ратом, “тријумфом глупости и примитивизма”.

Због примања спонзорских пара сатанизоване су и неке од најпознатијих активисткиња “друге Србије” и неки од Милошевићу блиских интелектуалаца. Ласкање, лаж и подилажење као оружје о којима говори Дајкстра на Балкану често примењују “идеолошке спонзоруше” (оба пола) које уместо облина “нуде” став и савет. Бавећи се неретко антиратним или “продемократским” профитеризмом неке/и су богатог спонзора “тражиле/и” у владиним и невладиним организацијама на Западу. Истичући и појачавајући став, често прелазећи границу истинитог и објективног, наше леве и десне “политичке спонзоруше” су примењивале исти рецепт као њихове “најгоре класичне” колегинице које су “буџиле” своје груди. Резултат је политичка сцена на којој доминирају пренаглашене, црно-беле слике и “силиконом” полулажи дорађени ставови.

Равноправно блаћене и из мушких и из женских уста спонзоруше су стекле статус најлепша “ружне појаве” у Србији. Фудбалер Ниша Савељић је недавно изјавио да “уколико би спонзоруше ступиле у организовани штрајк, то би сигурно био најмасовнији протест” у Србији. Њихову дуговечност гарантује чињеница да се на Запад и даље не може и да је Србија јако далеко од остварења националног идеала “има се, може се”. Ипак, још увек нико није овде успео да откине тако велики део мафијашког и ратнопрофитерског “колача” као спонзоруше. Да је била објективнија и активнија у прогањању балканских злочинаца, можда би им Карла дел Понте била достојна конкуренција. За разлику од швајцарске тужитељице која је већ обезбедила место у историји, њихова прича ретко има срећан крај. Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде, како пише Ребић, постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате, када следећи пут помислите да су нечасне и неморалне, да ли вам је савест сасвим чиста. Да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?


Зоран Ћирјаковић

Dodatak

Хаг, давалице и грабљивице

“Сада само лузери живе овде”, каже јунакиња романа Маше Ребић док размишља о одласку из Србије деведесетих у којој су “спонзоруше... постале масовна појава... горе од било ког вируса”. Главне јунакиње романа “Спонзоруше” иду у школу која, иако је “најбоља, најстарија и најпоштованија у Београду, сваке године изнедри по једну курветину, неколико курвица и масу спонзоруша сваке врсте”. У роману вас чекају:

Лена, “краљица спонзоруша”, “никада није јурила за парама. Паре су њу увек налазиле”.

Оља, Ленина сестра. “У згради нас сви мрзе, говоре како смо страни плаћеници јер тата ради за Американце... Они чекају у редовима за хлеб и млеко, а ми шетамо у арманију и гучију. Неко ће нас стварно опљачкати.”

Јелена “Давалица”, “ћерка неког пандура и домаћице... сви су дечаци, чини ми се, из школе са њом изгубили невиност. (Јелена) то ради за саламу”.

Сале, “тата (му) је хармоникаш и зарађује јако пуно пара код гастарбајтера у Немачкој. Знам да је Салета блам због тога и да зато фура исфорсирани фазон урбаног момка”.

Комшиница Цица “са уметком у коси, минићем и мрежастим чарапама”. “Мама... је рекла (да јој) празилук вири из дупета. Било ми (је) некако жао јадне Цице... када је бежала од лудака са пиштољем. Мора да трпи све те ћелавце, да их пушта да је ударају и чупају.”

Снежа “ми иронично каже како јој мајка даје одличан пример, јер ју је прво бивши муж издржавао годинама, а сада ће то исто наставити и њен дечко пластични хирург”.

Фудбалер Д. је “апсолутни уметник са лоптом, досадњаковић коме су ноге мозак”, “сељачког порекла, са примитивним манирима”.

Роман “је врста која изумире и добра прилика коју желе да ухвате све грабљивице овог света”.

Б. “је диван према мени, а што је он бољи ја га више мрзим. Сувише је дебео. Сувише је стар. Сувише је инертан. Са свим тим новцем који добијам, ја седим и умирем од досаде”.

Сунчица “студира тешком муком, јер и ради у неком кафићу, а газда који хоће да је кресне и нада се да ће до тога чина ускоро и доћи, само јој зато излази у сусрет и пушта је на факс баш кад мора, али гунђа и негодује, штипка је понекад”. Пар година касније Сунчица “је заљубљена у свог телохранитеља и само чека да јој човека пошаљу у Хаг”.

Дебела Маја “је моја девојка. Има 80 килограма, прелепе плаве очи и најбољу душу на свету. И дала ми је близу 100 000 ДМ да бих остварио свој сан. Њен тата је најбогатији Новосађанин. Говори за мене да сам његов паметни зет”.

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…