Skip to main content

Један геноцид молим Вас. Правио би државу

Геноциди, па још масовни

Шта је све потребно за прављење независне државе на Балкану? Не захтева се само један велики кнјижевник, пат композитора, епски пеник, оманји народ, језик, и вера, већ и један, или још боље десетак, геноцида


У Црној Гори налазимо последње у низу оних који оловком стварног или измишљеног геноцида покушавају да исцртају или подебљају карту замишљене државе. Историчар Новак Аџић пише о будућој, независној Црној Гори “са конституционално и институционално изграђеном црногорском нацијом, црногорским језиком, културом и црногорском Црквом” у којој “српски популизам и агресивизам, политика великосрпске асимилације и хегемоније, мора припадати историји”. Предуслов за остварење овог циља је, по Аџићу, победа над “антицрногорском нацишовинистичком четничком политиком... у Црној Гори”. Да би нека политика била “нацистичка”, она мора бити и геноцидна. Доказивање прошлих “геноцида” и геноцида је важно јер се само тако циљ може представити као неупитан и само тада сва средства постају оправдана. Зато су, пошто су Црногорцима обезбедили сопствени језик и цркву и поједини “индепендисти” и “суверенисти” кренули да траже недостајући састојак балканског државотворног рецепта.

Аџић пише да су “од 1918. године, па надаље, Срби у Црној Гори вршили... плански геноцид над црногорским народом”. Објашњавајући колико је дубоко “забраздио великосрпски клерофашизам”, он наводи да су под “окупаторском заставом са четири С... Црногорци доживјели највећи терор, мучење, злочине, геноцид, културоцид, асимилацију од 1918. до 1941. године.” Пишући о “онима који уништавају све што је црногорско”, Чедомир Љешевић помиње “светосавско-јустинијанско клеронацистичку великосрпску” тезу и “београдски центар великосрпског клеронацизма” који производи “корпус етноцида, геноцида, па и холокауста, прије у БиХ, Хрватској и на Косову, а онда и у Црној Гори”. Црногорска етничка асоцијација Аустралије је на свом веб сајту објавила текст Сретена Зековића. Овај текст, у коме се доказује да је “одлука о присаједињењу Црне Горе Србији... имала уништавајући и геноцидни смисао”, можете наћи на бројним суверенистичким Интернет сајтовима и форумима. Као и Аџић, Зековић је своју пажњу усмерио на “зеленашки ослободилачки покрет... познат под именом Божићни устанак” и “крвави бијели терор” од 1918. године.

Он тврди да је “циљ бијелог терора био геноцидно истребљење хиљадугодишње црногорске историје и свега црногорскога. Геноцид над Црногорцима остваривао се, прије свега, економским мјерама, тако што се противницима уједињења забрањивало сијање њива како би глађу били изморени... Црногорци се плански расељавају изван Црне Горе, а помоћу њих се врши етничко чишћење Албанаца на Косову... Убијено је више тисућа људи, а по некијем свједочењима и више десетина тисућа... Родољуби се бацају у јаме. Вјешала ничу по Црној Гори.” Зековић каже да је српска “окупација” најгора у црногорској историји, да чак “ни Турци нијесу радили што чине београдске кесеџије и демократи”. Србија, по њему, није само окупатор већ “денационализатор” и уништитељ” чији су злочини резултат “светосавскога фундаментализма који ђавољијем сјеменом мржње затрова Црну Гору” и “ослободилачког тероризма”.

Геноцид су као аргумент употребљавали и представници друге половине подељене републике. Потпредседник СНС-а Новак Радуловић је недавно изјавио да се “терористичком албанском геноциду придружио на најскандалознији начин режим Мила Ђукановића”. Подгорички Дан наводи да је Радуловић изјавио “да само неко ко је или сишао с ума, или је злокобно злурад и спреман да по цијену нових несрећа реализује најстрашнији духовни геноцид, може тврдити да језик којим су своја дјела написали Wегош, Свети Петар Цетињски, краљ Никола... није српски.” “Знамо да је овај злокобни духовни геноцид из Ђукановићеве сепаратистичко-мафијашке радионице и да је то злочин са предумишљајем и насиље над српским народом”, изјавио је тада Радуловић.

Геноцид је државотворни злочин. Суштина инсистирања на тужби пред Међународним судом правде у Хагу није у наплати ратне штете која би “економски сахранила Србију”, већ у томе што многи бошњачки ауторитети верују да би пресуда којом се Србија проглашава одговорном за геноцид практично обезвредила кључни део Дејтонског споразума и омогућила укидања Републике Српске. Енвер Чаушевић “тужбу БиХ против СЦГ за агресију и геноцид” назива “судбинским питањем” и “јединим путем опстанка (босанске) државе”. “Само на тај начин доћи ће се до укидања мањег босанског ентитета, који је настао на масовним гробницама, логорима, силовањима, етничком чишћењу, паљевинама... Ма колико укидање РС данас звучало невјероватно, то ће бити неминовност ако истрајемо на тужби”, сматра Чаушевић. Фатмир Алиспахић у тексту “Како укинути Републику Српску?” тврди да је РС “освајачки и геноцидни циљ српског фашизма, па према томе њено постојање не може имати никакво друго значење осим геноцидног”. Алиспахић пише да је “Република Српска споменик геноциду” и да је “Дејтон криминални уговор” и тврди да је зато тужба од “животног значаја” за Босну... „судбински тежа и од ЗАВНОБИХ-а и од међународног признања БиХ”.

Бројни бошњачки “геноцидолози” се деле на оне који верују да је геноцид деведесетих само последњи у “серији” од десет геноцида над Бошњацима, и оне који су присталице теорије о “геноциду који траје” и чији се крај не назире. Прву, бројнију групу чине “следбеници” Мустафе Спахића који тврди да је од 1699. до 1995. године над Бошњацима почињено десет геноцида. Спахић тврди да је “стратег, идејни промотор и агенс” већине ових геноцида над муслиманима била “црква”, некад католичка некад православна. Др Расим Муминовић у студији “Србизам и страдалаштво Бошњака” пише о “српском неонацизму”, “четницима који без ножа не би знали зашто им служи глава” и “геноцидном рату који Срби воде кад год им се за то укаже прилика”. Аутор узрок геноцидности Срба налази у томе што су они “бића са инсуфицијенцијом стида и људског страха који није у свим облицима идентичан са животињским. Такви се више животињски боје него људски стиде због чега избјегавају непосредну борбу, што србизам чини не само идеолошким него и патолошким синдромом”. Алиспахић је текст о “новим кодовима агресије” и “наставку геноцида над бошњачким народом” завршио оптимистичком нотом да “постоји трачак вјере да Босна са Бошњацима може преживјети наставак геноцида”. Мада у његовом, новијем, тексту “Зашто су Срби геноцидни?” доминира песимистички тон. Алиспахић пише о снази “српске љубави према геноциду” и налази да је “геноцид... уткан у само повијесно и културно биће српског народа”.

Код свих балканских народа постоје “искривљена, површна схватања и концепта геноцида и уопште разумевања онога шта ратни злочини значе”. Веровање да је геноцид непрекидан, да се када једном почне наставља и без убијања, популаран је и међу неким српским и албанским интелектуалцима. Када говоре о геноциду, закрвљени Балканци реч редовно користе у множини. За многе питање није да ли је, већ колико пута је њихов народ био жртва геноцида. На Косову је крајем деведесетих био доминантан дискурс о отприлике “једном геноциду дневно”, како су многи Албанци покушавали да страним новинарима прикажу своју стварност под Милошевићем. Иако је чак и УН-ов Врховни суд Косова у Приштини већ “пресудио” да “српске трупе нису извршиле геноцид над косовским Албанцима” крајем деведесетих, тврдња о српском геноциду и данас представља један од главних албанских аргумената “зашто се Србима не може веровати”.

Албанско оправдање за злочине над Србима после 1999. године јесте да је “то оно што се добије за подршку геноциду”. Срби који су отерани су “експлоататори, крвопије, помагачи убица и колеге починилаца геноцида”, тврди се на популарном албанском Интернет форуму. Један косовски Албанац пише да су Албанци “били жртве многих геноцида” и да су их “ти геноциди научили две ствари”. Прво, “да бисмо преживели као нација, не смемо се мешати са другим нацијама”, и друго, “не смемо веровати никоме у Европи”. Реџеп Кастрати пише у листу Бота Сот да када се “помене Београд, Албанци се увек сете масакра који је починио српски геноцид. Наравно да ће сећања на геноцид Срба над Албанцима производити емотивне реакције које се морају у потпуности поштовати”. Неуморна албанска лобисткиња Ширли Диогарди захтева да се “Србија јавно извини Косоварима (сиц!) и Босанцима за злочине против човечности и геноцид и међународна заједница треба да призна суверенитет Косова”. Диогарди зна да реч суверенитет најубедљивије звучи када је у истој реченици са речју геноцид, макар тај геноцид био измишљен. Ово је посебно корисно ако се има у виду да су Тони Блер (директно) и Хилари Клинтон (индиректно) сугерисали да злочини српских трупа 1999. године представљају геноцид. Западни званичници су током косовског рата употребили чак и сасвим бесмислени израз “масовни геноцид”.

Данас је постало легитимно говорити о геноциду над становницима једног села и термин је, бар на Балкану, умногоме изгубио смисао који је имао када је најтежи злочин описан. Злоупотреба и тривијализација ове речи која је први пут употребљена 1944. године је достигла апсурдне размере. Навијачи Хајдука су недавно руководство које је упропастило клуб оптужили за “највећи спортски геноцид”. “Међународна мафија” је у медијима оптуживана за “геноцид над птицама” у Србији, а у Сарајеву су градске власти оптужене за “геноцид над псима”. Најчешће се ипак помиње “геноцид над свињама” као синоним за јесењи свињокољ. Ален Дестекс, бивши генерални секретар Лекара без граница, тврди да је реч геноцид постала жртва “својеврсне вербалне инфлације, као што се то претходно десило са речју фашиста”. Он сматра да је ова реч постепено губила своје примарно значење и да је постала “опасно опште место” са циљем да “шокира и привуче пажњу на савремене ситуације насиља и неправде”. Мајкл Игнатијев сматра да су је они “који је нажалост користе, претворили у баналну потврду статуса било какве жртве”. Геноцид се данас користи и да опише страдање изазвано природним катастрофама или терористичке нападе са великим бројем жртава. У САД противници абортуса право на прекид трудноће називају геноцидом.

Балканска историографија неретко подсећа на рат стварним и измишљеним геноцидима. У потрази за најстаријим геноцидом Хрватско слово је недавно “открило” да су још “Римљани провели геноцид над Хистрима”. У приказу књиге Василија Крестића “Геноцидом до Велике Хрватске”, Драган Недељковић пише да су “геноцид над Србима у време Павелићеве НДХ, и последњи, у Туђманово доба” припремани “пет-шест столећа... од тренутка кад су се Срби затекли са Хрватима у истој државној заједници”. Хрватски историчари тврде да је на Блајбуршком пољу маја 1945. године поред хиљада Павелићевих усташа убијено и више од сто хиљада хрватских цивила и покушавају да докажу да је “број жртава Блајбурга већи од броја жртава Јасеновца”. Они Блајбург описују као “геноцид антифашиста”, “Титову кланицу” и “мега-Сребреницу”. Др Петар Вучић на страници Друштва хрватских средњошколских професора пише да је то био “геноцид над Хрватима који нису дирали ничију земљу” и “један од облика српског освајања хрватске земље”. Слободна Далмација цитира Франца Перму који тврди да је “по окончању Другог свјетског рата у Словенији извршен геноцид над словенским и хрватским народом”. Сплитски дневник пише да број масовних гробница у Словенији “према неким изворима, достиже чак четири стотине”. Слободна је оптужила и њујоршки Институт за истраживање Јасеновца за “интернетски геноцид над хрватском повијешћу” који је “почињен” објављивањем на Интернету “монструозног фалсификата” у форми листе жртава Јасеновца.

У тексту “Жртвослов Широког Бријега у Другом свјетском рату и пораћу”, фра Андрија Никић пише да се злочинима у Блајбургу и Широком Бријегу “Тито сврстава не само у хрватске ренегате и издајице, него у затираче властитог народа, у злочинца који је учинио геноцид над властитим народом”. (Тито се криви и за геноцид над “400 000 војвођанских Немаца у бројним концентрационим логорима након Другог светског рата”.) Фра Јосип Звонимир Бошњаковић сматра да у Хрватској “нема помака напријед док се не каже отворено да су југокомунисти извршили геноцид над хрватским народом у вријеме комунистичког фашизма... Да би се дошло до истине, мора се сваки злочин истражити, повијесно и правно класифицирати. Тако доћи до истине и до тога зашто је хрватски народ у својој повијести увијек морао патити. Зашто су други народи извршили над Хрватима геноцид?” Зато не треба да чуди да је Жупанијски суд у Госпићу 2003. године једном Србину из Коренице изрекао пресуду од 13 година затвора јер је оптужени “вршио геноцид над Хрватима са својим сународњацима, и то не само у задњем рату, већ више од 500 година”. У образложењу пресуде пише и да су његови преци дошли “заједно с Османлијама како би уништили Хрватску”.
Овако темељна тривијализација речи геноцид је олакшала посао свима који желе да поричу геноцид(е) или на неки други начин злоупотребљавају овај појам. Доказивање геноцида на Балкану већ деценијама најчешће није у функцији правде, истине, жртава или мање крваве будућности. Геноциди и “геноциди” не служе само државотворним амбицијама већ и дехуманизацији “геноцидних” и популаризацији шовинистичких пројеката који обећавају нове геноциде.

Горски вијенац као Мајн кампф

Како је Његош постао Хитлер и зашто је Иво Андрић “кандидат за Хаг”?

Многи Бошњаци сматрају да је Његош “отац” и “инспиратор” геноцида, “физичког уништења и духовног затирања Бошњака као муслимана”. Бројни бошњачки аутори Горски вијенац називају “Његошевим Мајн кампфом”. “Зашто наша дјеца и даље морају да уче и читају Гор(с)ки вијенац када је он инспирација некима да нас кољу? Замислите када би Јевреји и јеврејска дјеца у Њемачкој требало да уче Мајн кампф, који би то био апсурд”, пише један Санџаклија на популарном Интернет форуму. Иља Сијарић назива Горски вијенац “српско-црногорским упутством за геноцид”. Новак Килибарда је сарајевском недељнику Дани изјавио да се “Његош мора другачије тумачити у нашим школама... јер, ми морамо једном признати да је у свим геноцидима који су вршени над народом муслимана и Бошњака, Његош био на уснама тих који врше геноцид.”
Професор Мустафа Спахић тврди да је Његош “пружио идеологизирану епску подлогу и парадигму за осам од десет досадашњих геноцида над муслиманима Србије, Санџака, Црне Горе и Босне и Херцеговине”. Његош је, по Спахићу, “као највећи српско-црногорски пјесник и као владика... опјевао, посветио и у најузвишеније дјело претворио геноцид”. Удружење “Жене Сребренице” је крајем прошле године поднело иницијативу за измену назива основне школе “Петар Петровић Његош” у Сребреници. “Сматрамо да је идеолошка основа геноцида у Сребреници између осталог била и у књижевно-националистичкој поруци, чији је аутор управо био Његош. Нека се српски народ замисли, како би се они осјећали да дјецу шаљу у школу која носи име Анте Павелића или некога од заповједника логора Јасеновац”, наводи се у образложењу иницијативе.
Канцеларија високог представника у Сарајеву је пре неколико година наредила да ђаци у Републици Српској исцепају странице са цитатом из романа “На Дрини ћуприја” јер није било времена да се припреме нови, од “говора мржње очишћени” уџбеници. Сарајевски Дани су објавили текст под насловом “Иво Андрић – кандидат за Хаг?” Овај недељник цитира Мухидина Пашића, председника Бошњачке заједнице културе “Препород” који тврди: “да је жив, Андрић би морао одговарати за злочине над Бошњацима”. “Слободан сам казати да Иво Андрић, управо због својих литерарних дјела, сноси велику одговорност, већу можда и од самих реализатора пројекта Велика Србија. Иво Андрић, како сви воле рећи, наш једини нобеловац, био (је) један од оних који је сијао мржњу и раздор у БиХ и један од архитеката злочиначког пројекта Велика Србија”, каже Пашић. Сарајевски Дани пишу да Пашић “не би био спомена вриједан да његов иступ не представља матрицу политичког мишљења владајућих структура ове земље”.
“Андрић се у својим дјелима (На Дрини ћуприја, Травничка хроника и неке приповијетке) увелико етнички огријешио у односу на босанске муслимане које је приказивао у негативном свјетлу – као силеџије, кабадахије, пијанице, убице, неморалне људе, перверзне и наказне. Он је на тај начин допринио... сценарију србијанског фашистичког режима, на челу са Српском академијом наука и уметности, о уништењу босанских муслимана и Босне и Херцеговине као државе”, каже се у образложењу захтева да се промени име улице у Тузли која носи Андрићево име.


Зоран Ћирјаковић

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Biljana Srbljanović - grešnica

Biljanina Srbljanović, blogerka

NIN-om protiv "Koštunistana"

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Srbljanović je zanat pisanaja dnevnika za medije ispekla još devdesetih kada su zableške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koje je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograd su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i anatiratnog aktivistu na zapadu koji se ozbiljno trudio da "razume" Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.
Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. Njeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisnih - bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 - možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima …