Skip to main content

Posts

Showing posts from May, 2011

Sreten Ugričić i puštanje krvi

Рађање јавног интелектуалца: Крваво јасно

Посао интелектуалца је најчешће самотњачка активност, рад “ван друштва”, како је једном рекао Едвард Саид. Претходних деценија могли смо да пратимо покушаје многобројних интелектуалаца да се “укључе у друштво” и постану познати. Они који су у Србији желели да звучну титулу пречицом оките славом и медијском пажњом по правилу су се држали неколико “запаљивих” тема, углавном везаних за злочине и казне.

Многи од ових покушаја су имали неславан крај. Да српска публика није некритична у прихватању интелектуалаца са јавним амбицијама сведочи пример Александра Бошковића, угледног антрополога и активисте. Узроци неуспеха његовог јавног напора ће вам можда постати јаснији ако пробудите успавани мазохизам и прочитате књигу, у којој су сабрани и раније објављивани и непубликовани есејчићи и памфлетчићи, штампану под претенциозним насловом “Етнологија савременог живота”.

Са изузетком двојице вредних уредника и неколико сарадника, интернет-сајт Нове српске пол…

Orgazam i evropske vrednosti

У потрази за оргазмом

МИЛИОНИ ЖЕНА У ЕВРОПИ се све чешће суочавају са проблемом који стручњаци зову „сексуална дисфункција” мушке популације. Србија се већ, бар у вези с овим питањем, нажалост угурала у „Европу”. Ситуација је, ипак, много мање безизлазна него што изгледа. Многе Европљанке, одлучне да не проведу још једно лето без доброг секса, кренуле су на једно политички некоректно, поносно сексистичко путовање у потрази за озбиљно угроженим европским вредностима: потентним мушкарцима и оргазмима за памћење. За ову авантуру је потребно мало храбрости, авантуристичког духа и нешто новца. Задовољство је загарантовано, како су овом новинару у разним ћошковима „трећег света” посведочиле европске даме које нису трагале само за пешчаним плажама и споменицима прошлости



Сваке године милиони младих, и мало старијих Европљанки креће у топлије крајеве. Многима је циљ море и пратећи угођаји: бели песак, палме и тропско сунце... Али, из године у годину расте број жена које путују очекујући да ће и…

Један геноцид молим Вас. Правио би државу

Геноциди, па још масовни

Шта је све потребно за прављење независне државе на Балкану? Не захтева се само један велики кнјижевник, пат композитора, епски пеник, оманји народ, језик, и вера, већ и један, или још боље десетак, геноцида


У Црној Гори налазимо последње у низу оних који оловком стварног или измишљеног геноцида покушавају да исцртају или подебљају карту замишљене државе. Историчар Новак Аџић пише о будућој, независној Црној Гори “са конституционално и институционално изграђеном црногорском нацијом, црногорским језиком, културом и црногорском Црквом” у којој “српски популизам и агресивизам, политика великосрпске асимилације и хегемоније, мора припадати историји”. Предуслов за остварење овог циља је, по Аџићу, победа над “антицрногорском нацишовинистичком четничком политиком... у Црној Гори”. Да би нека политика била “нацистичка”, она мора бити и геноцидна. Доказивање прошлих “геноцида” и геноцида је важно јер се само тако циљ може представити као неупитан и само тада сва средств…

Spasite sponzoruše

Прилог за одбрану спонзоруша
Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате: да ли вам је савест сасвим чиста и да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?

Вређање спонзоруша је постао један од омиљених националних спортова у Србији. Изједначене су са курвама, ратним злочинцима и криминалцима. Њихово “естетско профитерство” је деведесетих поистовећено са “ратним профитерством” најпожељнијих спонзора. Спонзоруше су свесно користиле своје лепо тело као оружје, али реакције су обично биле као да су се за бољи живот бориле ножевима и пиштољима, а не блајханом косом и бујним грудима. Стигма прикачена овој речи је толико велика да се саме нису буниле. “Осумњичене” жене су или ћутале или су се, као Јелена Карлеуша, трудиле да докажу да оне то нису. Чак и када су им, пребијеним, остављеним или навученим на хероин, комшије …

О чему говоримо када говоримо о Хагу

Најтежи посао у Србији

(Текст објављен у недељнику НИН 2008. године)

Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак – како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у удружењу које се званично зове “Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију”. Истина, изузетан квалитет њиховог текста – то није неки “спонтани” ријалити-шоу, налик “Великом брату”, не пример, већ прескупа, годинама писана и припремана продукција – долази до изражаја захваљујући и до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља.

Драматуршка вештина тужилаца је још већа ако се има у виду да предложак за њихово неправно ремек-дело представља најсрамније странице наше историје у којој војвода Шешељ, што смо знали много пре фарсично…