Wednesday, December 7, 2011

Neprijatelj u ogledalu

Neprijatelj u ogledalu
Zoran Ćirjaković
Povratak u devedesete jedna je od tema koje okupiraju Srbiju. Ima i onih koji seire o 4. i 6. oktobru i veruju da se ne može govoriti o povratku, da iz devedesetih nikada nismo ni otišli. Rasprava bi delovala akademski, da ne izaziva provalu pretećih reči.

I uz najpovoljnije okolnosti teško bismo ostavili za sobom deceniju u kojoj smo istoriju proizvodili efikasnije od svega drugog. Godine ružne tranzicije i ucenjivačke evropeizacije koje su usledile pokazale su se još složenijim i ambivalentnijim od gadnih ratova. Posle Miloševića varali su nas nacionalisti kojima nije stalo do države, liberali koji ne haju za slobodu i građanski aktivisti koji ne mare za prava onih sa kojima se ne slažu. Njihovo bratstvo u profiterstvu, licemerju i cinizmu stvorilo je odličnu podlogu za narastanje apatije i ekstremizma. Kada se zgađeni nadvikuju sa zgroženima, najbolje je ćutati.

Ipak verujem da se u opštoj konfuziji i kakofoniji katastrofičara i pljuvača vredi zapitati gde sve čuči "slobizam" u postmiloševićevskoj Srbiji. Da li se najružniji aspekti devedestih – bujanje opasne logike ocrnjivanja, ubilačke mržnje i isključivosti – kriju samo u mozgovima nasilnih homofoba i srpskih šovinista? Ima li današnji neoliberalni, NATO antifašizam u Srbiji neke sličnosti sa patriotskim, miloševićevskim antifašizmom koji je ovde zavladao početkom devedesetih? Konačno, da li je politička Srbija prešla put od Knina do parka Manjež ne primetivši da se najveći neprijatelj najčešće krije u ogledalu?

Pre dve decenije slušali smo o "velikohrvatskoj gedocidnosti" i "oživljavanju fašisfičkih nagona hrvatskog naroda i neprijateljstva prema srpskom življu". Dežurni šovinisti su nas godinama ubeđivali da su hrvatski rimokatolici klerofašiti, da su "laž i mržnja... dva osnovna sastavna dela svih" njihovih molitvi, da treba "zaustaviti hrvatsku zver" i da u Tuđmanovoj državi traje neskriveni genocid. Zagreb je za mnoge postao "novi Minhen", grad iz kojeg kreće "ofanziva protiv svega što je napredno, demokratsko i slobodarsko". Neki su nastavili da se nadaju da će "smrdljiva selendra u kojoj živi švapska i mađarska kopilad" biti spaljena.

U međuvremenu nozdrve su postale preosetljive i na drugom polu političkog spektra. Ako mislite da je pojam fašističkog antifašizma besmislen, pročitajte rečenice koje bi, ako izbacite samo jednu (jedanaestu) reč, zagrejale i Hitlerovo srce: "Ovu pravoslavnu septičku jamu treba zatrpati da se ne širi fašistički smrad Evropom. Srbijo, nema ti spasa, a i ne zaslužuješ." Ovaj strašni sud naći ćete u beogradskom glasilu koji se predstavlja kao kritički korektiv stvarnosti i "portal za koji ne postoje tabu teme ili tabu pojedinci".

Neki tabui nisu na odmet. Zlo se obično najpre pojavljuje u jeziku. Govor proizvodi nasilje. Pretvaranje ljudi u divlje zveri bilo je uvertira u najmračnije stranice istorije – neki od najstrašnijih zločina počinjali su pozivima da beštije budu istrebljene, a divljici civilizovani. Da tabui postoje možda danas naši agresivni autošovinisti ne bi u Peščaniku pisali o "srpskim zverima" i prebrojavali "fašističku gamad". Neki kao da su već zaboravili vukovarsku sramotu i priželjkuju reprizu urbicida: "Ostaje samo nada ... da će Parade biti, pa makar i Beograd goreo. Ovakav kakav je sada on nikome više ne treba."

Ovakve reči dolaze od građana koji u Srbiji u kojoj ne može da bude održana Parada ponosa vide "varvarstvo koje ni najgori fašisti nisu radili" i koji veruju da ovde "klerofašisti jesu država" te da je "ova zemlja izabrala fašizam". Uplašeni "pomahnitalim umom fašista i sličnih mračnjaka", oni traže desetogodišnje kazne "bez sudske parnice (sic)... svakome pojedincu koji bi tokom Parade rušio gradsku imovinu". Uz one koji nam poručuju "Pripremite se za SERBISCHE KRISTALLNACHT" su i, čini se, zbunjeni antifašisti kojima je zabrana Parade bila povod da izraze žaljenje što su nacistički vojnici odavde otišli 1945. godine. Valjda ne treba da nas čudi da na kontinentu na kojem danas najbolje žive deca gospodara smrti u Aušvicu (i Starom sajmištu, nekada ne moramo gledati daleko), tek mali korak deli neoliberalnu ljubav prema svemu "evropskom" od nostalgije za nacističkom okupacijom.

Preteške reči, naročito one koje nacifikuju neistomišljenike, moćna su (anti)politička mašina. Ali naša dva agresivna antifašizma ne ujedinjuje samo shavatanje da su njihovi neprijatelji nacisti, "ljudi bez mozga sa bajonetom u ustima". Danas, kao i početkom devedesetih, u centru ovih destruktivih i dehumanizujućih narativa su žrtve, politički najkorisnije, ućutkujuće žrtve.

Priznajem, teško je bilo biti Srbin u Zagrebu 1991. godine i, nažalost, nije lako biti lezbejka u Beogradu dvadeset godina kasnije. Prekodrinski Srbi, za ostrašćene trabante Miloševićevog režima, i LGBTQI (inkluzija zahteva mnogo velikih slova) populacija, za nestrpljive evropeizatore, korisni su iz istih razloga. Njihovo stradanje i ugroženost – i stvarna i ona naduvana medijskom i aktivističkom histerijom – služi da se diskvalifikuju ljudi koji ne pristaju na rečnik samoproglašenog, zapenušanog antifašizma. Ove žrtve su pretvorene u oružje potčinjavanja, delegitimisanja dijaloga i racionalnog, kritičkog pristupa društvenim problemima.

Dikriminisani, uplašeni ili samo nezadovoljni, ovi "naši" ljudi bivaju iskorišćeni kako bi razum, sloboda i demokratija bili gurnuti u senku nihove strepnje. Naličje njihove uporne viktimizacije, dodatnog zamračivanja senke u kojoj žive, jesu obilato sponzorisani narativi nacifikacije – nekada Hrvata i Albanaca, danas Srba. Prihvatanje šovinističkih ideologija, kao i njihovih manje transparentnih autošovinističkih varijacija, umnogome zavisi od uverljivosti priča o ugroženosti politički i medijski najprofitabilnijih, ućutkujućih žrtava. Njihova stvarna stradanja bivaju iskorišćena za deligitimisanje nepristajanja na dominatni ("prvi") diskurs, nekada nacionalistički, danas neoliberalni.

I Miloševićevi mediji devedesetih, kao i brojna glasila građanske netolerancije i NATO "diplokratije" tokom poslednjih desetak godina, uspešno su stvarali sliku da je nad glavom Krajišnika, odnosno LGBTQI populacije, ultimativno, dakle nacifikovano zlo: nekada hrvatski i albanski, danas "srbijanski" klerofašisti.

Pre dvadeset godina suprotstavljanje ratnohuškačkim politikama lažnih socijalista koje su nuđene kao odgovor na ugroženost Srba u Hrvatskoj, dovođenje u pitanje priča o razmerama i prirodi pretnji i nasilja kome su Krajišnici ili zagrebački Srbi (ko se još seća porodice Zec?) bili izloženi, nosilo je rizik da budete opisani kao izdajnik. Optužba da neko odbija da zaštiti "ostatke zaklanog naroda" bila je zamajac propagandističke mašine koja je proizvodila "izdajnike" i "plaćenike". Ona je oklevetanima oduzimala pravo da govore. Naime, nepristajanje na prateće dikusrse dehumanizacije i nacifikacije, ozverivanja Albanaca i Hrvata, i kasnije Bošnjaka, neretko je bilo praćeno satanizacijom i karakternim ubistvom od strane tadašnjih antifašista.

Novo vreme donelo je nove "naciste", a na mesto neprijatelja srpstva došli su neprijatelji Evrope. Svako ko zabranu Parade ponosa ne uzima kao znak da je ovo "pravoslavna džamahirija, na korak od Irana, na pedalj od fašizma, a već duboko u nacizmu (sic) i rasizmu" rizikuje da bude optužen da je sam klero-nacista, odnosno da, u najboljem slučaju, "ili ništa ne zna, ili je slep, ili pak, besramno laže". Neke stvari ovde danas može samo da kaže Vedrana Rudan, a da od strane lažnih liberala ne bude proglašena za (srpsku, to se već nekako podrazumeva) klerofašistkinju. Teško je duhovitu Hrvaticu britkog uma vezati za nacifikovanog Dobricu i aušvicizovanu Srebrenicu. (Preterivanja je na jezik iskustva najlakše prevesti rogobatnim rečima.)

Pre Parade, Srebrenica i njeni zlotvori postali su sastavni deo mnogih kućnih apoteka građanske netolerancije, instant lek za ovdašnje neoliberalne dileme koji efikasno ubija svako "ali", ključnu reč (stvarne) tolerancije. To "ali" podrazumeva pristajanje da postoje i tuđa iskustva i istorija. Svest da postoje i "njihova" stradanja i "njihove" more predstavlja jedan od preduslova za razgovor koji se ne svodi na gađanje genocidima – on meni Potočari, ja njemu Jadovno. Bez te svesti postoje samo apatija i ućutkujući narativi u kojima je sve jasno, u čijim mitologijama "nema ali", u kojima nije moguće, da parafraziram Mahmuda Mamdanija, da žrtve postanu ubice.

U diskursima stradanja nema mnogo mesta za uvažavanje različitosti, ali ima mnogo nedoslednosti koje treba da prevedu ambivalenciju i sivilo stvarnosti u crno-bele fantazije i mitove. U njima je tradicionalnog, srpskog "svečoveka-bogočoveka" zamenio moderni, desrbizovani neoliberalni natčovek. Patriotu koji puca od zdravlja i koji je, po potrebi, malo alfa mužjak a malo goloruka žrtva, zamenila je slika novog heroja: zabrinutog i dežmekastog ur-građanina zgađenog lica koji je samorazumevanjem već u EU, a svojim besom i frustracijom u Srbiji. Iza novog ideala se obično krije samoproglašeni, internet kosmopolita koji priželjkuje smrt Dobrice Ćosića, mrzi Dragana Đilasa, voli da veruje da je ovde dobro samo lopovima i nacistima i da je on sam "približno Jevrejin", postistorijska inkarnacija ultimativne nevine žrtve.

Teško je tu biti pametan. Malo je onih koji bi da spoje Jasenovac i Srebrenicu, a mnogo je onih koji bi da zaborave i jedno i drugo stratište – ali se ne usuđuju da to javno kažu. Nije lako ovde živeti između dve vatre, na nišanu onih kojima Beograd smrdi na vajmarski Minhen i onih koji u svakome ko misli da je Kosovo izgubljeno vidi NATO pešadiju.

Možda bi bilo lakše da neki od aktivista koji insistiraju na neophodnosti održavanja Parade ponosa ne seire o balvanima i ne prizivaju albansku "Oluju". Dobrodošla, iako mukotrpna, normalizacija LGBTQI identiteta praćena je, nažalost, denormalizacijom nacionalnog. Na stavove onih koji u homoseksualnosti vide patologiju, ovde prečesto biva odgovoreno shvatanjima da svaka nacionalna perspektiva predstavlja, da citiram Vilijama Smita, "kognitivnu grešku", "tamnu mrlju" ili "psihološku bolest koju treba lečiti, a ne teoriju koju treba kritikovati.

Ideologija lako postane zdrav razum za onoga ko je usvoji. Među instant konvertitima, novim vernicima kako nacionalizma tako i neoliberalizma, nije nedostajalo ni zilota koji bi da leče i prosvećuju ni moćnika koji su voleli njihov žar. Naši gospodari – oni neizabrani i danas su mnogo moćniji od onih koje smo zaista sami birali – građane Srbije tretiraju kao foksterijera začaranog fonografom sa najčuvenijeg zaštitnog znaka u istoriji muzičkog biznisa. I oni koji veruju da istorija počinje 1389. i oni čiji se mentalni horizont završava 11. jula 1995. godine uvek će naći dovoljno svojih žrtava da opravdaju svako ispiranje mozga i svako ograničavanje kritičkog javnog govora. Čak su i neki ključni oslonci režimskih fabrika poluistina i profitabilnih viktimizacija isti kao i pre dve decenije. NIN, koji je nekada bio stub Miloševićeve propagande, danas je podjednako ostrašćen i neslobodan glas naših NATO gospodara.

Za samožive urbane Srbe kojima se obraća "novi" NIN, Srbija bez Parade i Đinđića je septička jama. U njoj oni sebe vide kao pseudo-Bude, moderne lotosove cvetove koji bi mirisali do neba i bili bogati i srećni da hirom jednog Nemanjića nisu osuđeni da niknu van zidina "tvrđave Evropa", sa pogrešne strane briselske gvozdene zavese. To su oni građani Srbije koji veruju da njihovi sunarodnici "ubiju ili najure" sve one koji nisu među najgorima, da je "normalnih ovde odavno isuviše malo", da je "narod sjeban u glavu" i da još nije na "putu civilizacije".

Srbija je jedno od onih mesta gde ljudi koji tvrde da su levičari još uvek mogu da izgovore da su "civilizovani" i "kulturni" a da ne pocrvene. (Toni Bler voli da govori o Britaniji i "drugim civilizovanim nacijama", ali on je odavno prestao i da bude levičar i da crveni. Uvek sam želeo da njega, ili nekog "civilizovanog" istomišljenika, pitam da mi navede jednu "necivilizovanu naciju".) Ako se manemo civilizacije u jednini i zaboravimo njene krvave temelje, ostaje činjenica da je Evropska unija danas umivena, bogata i svetla – što su zidovi veći, dvorište je čistije i cvetnije. Razumem zašto je sjaj zapadane modernosti mnoge zaslepeo, pa im je sve mračno u Srbiji u koju nije stigla očekivana "demokratska dividenda" - malo znoja, mnogo para i visoke kulture.

Naravno, to ne znači da ovde, kao i u drugim zemljama, nema mraka i ekstremizma, da ovde nema monstruma koji bi da kolju ne-Srbe, da ih presele u masovne grobnice ili vrate u Tursku. Ali to ne znači ni da je naša (de)nacifikatorska NVO scena imuna na izazove profiterizma i slasti koju donosi topli osmeh moći, kakav je nekada bio rezervisan za dragog "kućnog roba" u SAD ili évolués u frankofonskoj Africi. Svako od nas ima lične razloge razloge i slučajne istorije.

Ipak današnja, bipolarna nesreća Srbije nije samo u "prvim" i "drugim" plaćenicima, izdajnicima, fašistima, profiterima i špijunima – njih će biti uvek i svuda. U našem histeričnom dijalogu gluvih važnu ulogu imaju male armije nezadovoljnih "korisnih idiota", ljudi koji bi u nekim dugim okolnostima predstavljali simpatičnu mešavinu dobronamernih, ludih i zbunjenih. Među njima su i oni čiji krhki unutrašnji svet počiva na shvatanju "što gore to bolje", koji se osećaju loše zato što je nekome dobro, koji ne žele da razumeju da je društvo uvek kompromis i da utopije neće biti ostvarene.

To nije uvek lako prepoznati u vremenu neoliberalne distopije, u svetu u kome su nejednakosti, kontrola i potčinjavanje skriveni iza fraza o transparentnosti, inkluziji i diverzitetu. Pored toga ovdašnja stvarnost je dodatno filtrirana tako što mnoge ružne i isključujuće posledice političke ekonomije neoliberalnog "kasino kapitalizma" i "tržišnog fundamentalizma" bivaju prebačene u ravan (ne)kulture – posrbljene, poseljačene, opravoslavljene i opalančene.

U orijentalističkoj ruralizaciji i etnifikovanju (nacionalizovanju) brojnih ludorija tranzicije i evropeizacije u Srbiji važnu ulogu imaju ljudi koji su samo zamenili poražene, komunističke ciljeve evropskim – najvišim, kako danas vole da kažu. Među najmilitantnijim modernizatorima "primitivne" Srbije su srećna deca komunizma, oni koji su, umesto Tita i Kardelja, na oltar utopijskog društvenog inženjeringa stavili ušećerene ikone Hane Arent i Karla Popera i okružili se slikama zapadne modernosti u ružičastim ramovima.

Naše dve najopasnije utopije utemeljene su na veri u konačno rešenje i strasti za anhilacijom neprijatelja. Kao alternativa onima koji bi da kolju ne-Srbe (Nož, žica, Srebrenica) javljaju se "liberali" koji bi da Srbe eliminišu na moderniji način, ne prljajući ruke. Jedna građanka je toliko besna da priželjkuje da neko baci atomsku bombu "i sravni ovu najodvratniju državu na svetu da nas nikad više ne bude. Da se trajno kontaminira ovo područje."

Uz zaljubljenike u kontaminaciju u istom rovu su i profesionalni dekontaminarori. Diskursi koji ljude posmatraju kao bacile, gamad ili radioaktivni otpad ovde su odavno odomaćeni i obilato sponzorisani. (Postoji i nešto što se zove "Centar za informativnu dekontaminaciju mladih".) Zabrana gej parade poslužila je za bujanje svinjsko-pacovsko-patogenih metafora. Neka glasila "liberalne" Srbije liče na enciklopedije dehumanizacije, leksikone zala koja zahtevaju različite vrste dekontaminacije ili lova. E-novine odavno nisu izuzetak.

Jedna naša bivša sugrađanka, koja danas živi u nemačkom gradu u kome je "na famozni gay pride ove godine... izašlo 600000 ljudi", upozorava one koji su ostali u Srbiji da se "ne može živeti kao čovek tamo gde zveri vedre i oblače". "Zemlja Srbija je pustoš i zvernjak", zaključuje autorka E-novina koja se nije potpisala jer brine za mamu koja koja je suviše stara i zato je još u Beogradu. Njena saborkinja piše: "Jako mi je milo što ne moram da živim u toj usranoj, sjebanoj, klero-nacističkoj zabokrečini zvanoj 'Srbija'. Dobro mi je ovde na Zapadu i ne nameravam se više vraćati u Srbiju, kojoj želim sto je moguće brže rasparčavanje." Možda ove dve gospođe i ne treba da se vraćaju. To što one dijagnostikuju i što je njima milo predstavlja glavni razlog moje strepnje.

Lovostaj je drugo ime za naš mir – ovde već desetak godina ne ubijaju tuđe "zveri". Ali razloga za strah će biti sve dok glasove razuma nadjačavaju oni koji bi da rasparčavaju ljude ili države, koji bi da zbog strepnje i straha svojih žrtava – bili oni Srbi, Bošnjaci ili "gejevi" – ozvere druge i ukinu lovostaj. Povratka u devedeste se treba plašiti dokle god o našoj sudbini odlučuju ljudi koji ne vide neprijatelja zato što su razbili ogledalo.

Sunday, November 6, 2011

Maćeha druge Srbije

Maćeha druge Srbije

Zoran Ćirjaković

Žena ima malo u srpskoj politici. U zemlji koja je prethodnih decenija promenila jednog vožda i nekoliko očeva nije bilo mnogo mesta za žene. One najaktivnije su javno blaćene i proglašavane vešticama ili izdajnicama. Prvu (privremenu) predsednicu republike odlikovao je fatalni nedostatak harizme i talenta za politiku. Otkad su, posle 5. oktobra, Mira, Vesna i Danica nestale sa javne scene, muška dominacija politikom je postala još veća nego pod Miloševićem. Srbija kao da se odrekla svoje polovine. Dakle, ko je danas najuticajnija Srpkinja?

Žene su najaktivnije u “drugoj Srbiji”. To je fluidan pojam koji za razne ljude ima različita značenja. Neki bi tu ubrojali i Demokratsku stranku, pa čak i G17+. Ali izraz se obično koristi za NVO, nekoliko “nezavisnih” medija, malene građanske stranke koje nikada nisu pregovarale ili sarađivale sa Miloševićevim režimom i njihove pristalice. Stvoren je utisak da je reč o jedinstvenom bloku, umnogome kao posledica prljavih napada u režimskim medijima za vreme Miloševićeve vlasti kad su ove grupe klevetane kao nepatriotske i izdajničke. U ovom marginalnom, ali politički izuzetno uticajnom segmentu srpske političke scene krije se i Latinka Perović, već godinama bez konkurencije najuticajnija žena u Srbiji.

Latinka Perović (72), jedna od naših najuglednih istoričarki, po drugi put učestvuje u kreiranju srpske sudbine. Ona je početkom sedamdesetih bila najmoćnija žena u Srbiji. Tada je, kao sekretar Centralnog Komiteta SKS, bila najbliži saradnik Marka Nikezića, predvodnika “srpskih liberala” i druga najmoćnija ličnost u Srbiji. Latinka, inteligentna, vredna i ambiciozna žena – u opskurnom svetu titoističkih koridora moći, iako bez boračkog staža u “revoluciji” – napravila je meteorsku karijeru koja joj je već tada obezbedila mesto jedne od najmoćnijih žena u istoriji i jedne od retkih čija pozicija nije bila rezultat braka sa moćnijim muškarcem. Danas je Latinka lider najekstremnijeg krila “druge Srbije”, žena čiji je uticaj doveo do toga da smo posle 5. oktobra pored ultranacionalističkog, dobili i “građanski” ekstremizam.

“Mi ovde imamo sukob dva ekstremizma. Šešeljevog nacional-boljševizma, što nije ništa novo, naći ćete to u mnogim zemljama, i Latinkinog staljinističkog liberalizma. I jedno i drugo se oslanjaju na socijalno radikalne koji veruju da se može preskočiti deset stepenika i predstavljaju odgovor na najprizemnija očekivanja”, kaže ugledni beogradski istoričar. Latinka jedva da postoji na javnoj sceni u Srbiji, ona se retko pojavljuje u medijima i drži se daleko od očiju javnosti. Građani Srbije njene stavove ne čuju iz njenih usta.

“Sve radi iz senke i pušta druge da govore u njeno ime.. Krug u kome ona izigrava gurua širi crno-belu sliku, a takva slika nikada nije istinita. Ona produbljuje laž o Srbiji... Oni su doprineli zabludama Zapada i davali materijal onima koji su hteli da spreče stvaranje racionalne slike o Srbiji. Time što su govorili o nama da smo crna rupa, da smo ljudi mraka, da smo ljudi mržnje, ne samo da su ugrozili Srbe već i ceo region... Danas govore Evropi da treba takve da ostavi iza sebe”, kaže za NIN direktorka ugledne nevladine organizacije. “I jedan (Šešeljev) i drugi (Latinkin) ekstrem Srbiju guraju s one strane normalnosti. Ti ekstremi jedni druge podupiru, sužavaju taj prostor normalnosti.”

Putevi kojim Latinkina politika i shvatanja danas utiču na naše živote su krajnje opskurni. “Ona je poluvidljiva, kao sfinga, netransparentna... Sva je zakulisana sa većom moći nego što se sluti”, kaže nekadašnji njen saradnik.

Latinka uticaj ostvaruje prvenstveno preko grupe odanih “građanskih mudžahedina”, kako ih je nazvao jedan NIN-ov sagovornik, koji je apsolutno obožavaju. Ona nije toliko uticajna zato što je stvorila nešto veliko, već zbog onoga što je u Srbiji marginalizovala i paralisala i zbog uticaja koji njena interpretacija, obično prenesena pomoću vernih saradnika, ima u međunarodnoj zajednici.

Glavni Latinkini glasnogovornici i igrači su u Čedinom LDP-u i u Helsinškom odboru i česti su gosti u radijskoj emisiji Peščaniku, glavnom glasilu ove grupe. “Njeni ključni ljudi su histerični, agresivni i samouvereni. Ona je ostavila kosti u biblioteci, a oni su pročitali tri knjige, dva sajta i nekoliko predgovora. Sve što umeju da kažu biračima jeste: kad pobedite nacionalizam, biće vam bolje”, smatra bivši funkcioner Građanskog saveza. “Posle pada Miloševića oni su sami sebe nokautirali.

Latinka Perović je skromna žena i koliko god to Srbima zaraženim teorijama zavere izgledalo neverovatno, ljudi iz njenog kruga nisu plaćenici, profiteri ili izdajnici. “Tu ima izuzetno sposobnog i pametnog sveta, finih ljudi koje je ponela frustracija i bes i koji su podlegli mržnji. Oni su sada izgubljeni potencijal u zemlji koja ipak ide napred. Mnoge zbunjuje činjenica da su neka vrata danas ipak otvorena”, kaže NIN-ova sagovornica. “Nažalost, najglasniji među njima su intelektualni i moralni patuljci, ljudi koji su svojom isključivošću i glupošću oterali Srbe od druge Srbije.”

Velika većina iskreno veruje u crno-belu sliku Srbije iako je ona često bila onoliko jednostavna koliko i lažna, po oslanjanju na poluistine sasvim miloševićevska, ne samo štetna po demokratsku Srbiju već po svojim posledicama ponekad fatalna za žrtve srpskih zločina. Milošević je pao s vlasti ne zbog, nego uprkos njihovom delovanju. Oni na svet gledaju iz “flaše” od stakla zamračenog Latinkinom pesimističkom vizijom u koju zraci svetlosti ulaze samo pošto su prelomljena kroz prizmu Radomira Konstantinovića i Hane Arent. Ali oni su, kako kaže jedna sagovornica, Hanu Arent čitali s amovima. Zlo koje vide samo ovde postoji na još mnogo mesta. Ovo je važno istaći ne kao opravdanje za sramotne srpske zločine već kao mogućnost da iz tuđih iskustava naučimo lekcije i lakše modernizujemo zemlju koja mnogima deluje nepopravljivo.

U Latinkinom uticaju leži jedan od odgovora na pitanje zašto su građanske, demokratske snage toliko slabe, zašto je “druga Srbija” ovde politički minorna i zašto će put do moderne, demokratske Srbije biti još duži i teži nego što je Miloševićevo nasleđe obećavalo. Latinka je jedan od odgovornih zato što je srpska nesreća danas bipolarna, što nas nacionalistički i “građanski” ekstremisti, diskvalifikujući demokratsku opciju (bilo kao izdajničku, bilo kao fašističku), umesto u jedan, guraju u dva ćorsokaka. Kao i većina arogantnih i samozaljubljenih aktera srpske političke scene, Latinka nudi validne argumente sumnjive relevantnosti kao jedine istine. Odabrane slike iz srpske istorije i analize brojnih istoriografa se nude kao ilustracija da Srbija u stvari nema budućnost, da će dok se ne suoči sa zločinima i ne smanji na pravu meru ovde sve ostati krvavo, genocidno, neevropsko i nepromenljivo.

Latinkina obraćanja podsećaju na papske enciklike. Čak i kad priča o pokretima i organizacijama kojima pripada, Latinka govori u trećem licu. Ona govori na skupovima i promocijama u malim, polupraznim dvoranama i tekstove obično objavljuje u opskurnim publikacijama i zbornicima. Intervjue najčešće daje za novine koje se u Srbiji ili uopšte ne prodaju ili se slabo čitaju. Isposničkog lika, skromna i energična, Latinka na javnim nastupima deluje ozbiljno, skoro svetački odvojena od okruženja. “Trudi se da deluje ljubazno, odmereno, decentno i neblazirano... ali nekako uvek osećate taj nemi bes. Ona je ljuta na one koji je ne razumeju”, kaže jedan njen bivši saradnik. “Nisam je video da se smeje. Ona veruje da Srbija nema pravo da se raduje dok se ne suoči (sa zločinima). Valjda zato nosi tu svetačku masku.” Aktivista jedne od nevladinih organizacija kaže da se oko namrgođene “svete Late” uvek oseća nekako neopušteno, “kao u crkvi”. “Ona stvara oko sebe pobožnu atmosferu. Kao kad ste u crkvi, pa se plašite da slučajno ne padnete ili ne oborite nešto”, kaže sagovornik NIN-a koji je poslednjih godina sarađivao s “ikonom druge Srbije”.

U Srbiji devedesetih, Latinku Perović ništa nije iznenadilo, a kako piše Olivera Milosavljević, to nije smelo “nikog razumnog da iznenadi”. Njeni saborci tvrde da je “gotovo sa neverovatnom, sa matematičkom preciznošću” predvidela tok stvari i njenu mudrost i analize ne dovode u pitanje. Latinka i oni koji misle njenom glavom su uvek u pravu. “Kad pogledamo svoju kratku istoriju od 150 godina, onda ćemo zapravo videti da smo i mi, kao i naši prethodnici, kao ljudi koji su zagovornici, pobornici ideje modernizacije, dakle procesa promena uvek bili u pravu i uvek gubili”, reći će Čedomir Jovanović.

“Za nju, psiholoŠki, mi svi ne postojimo, osim da ona dokaže da je čitav taj nacionalistički koncept bio pogrešan od početka – što je, naravno, tačno – i tu je koren te njene surovosti... Nije bila tako surova dok je bila u toplom okruženju. Marko Nikezić je bio njen duhovni svetionik, bio joj je izuzetno blizak i jedino je njega slušala. Volela je muža, koji je umro tokom NATO bombardovanja, ali sa njim nije bila intelektualno bliska... Nikezić je bio čovek vizije, ozbiljan političar, i izgubivši njega, Latinka je izgubila taj korektiv koji je jednoj tako krutoj i ambicioznoj ženi bio neophodan... Bila je bliska i starijem sinu koji je sada u Belgiji, ali od kada njih dvojice nema pored nje, svi ti silni ljudi koje poznaje nemaju na nju nikakav uticaj... Latinka gleda Sonju Biserko kao svoje čedo, a Sonja u nju gleda kao u boga. Ali tu nema emotivne bliskosti... I pored svih tih kontakata, ona je danas sama”, kaže stari porodični prijatelj.

“Krutost njenih stavova daje povod da se razmišlja o profilu njen ličnosti”, kaže jedan njen bivši saradnik. Saborac iz vremena “liberalizma” sedamdesetih smatra da “ono što je stalno kod Latinke jesu ambicija, ozbiljnost i radinost. Već sa 27 godina je bila predsednik AFŽ-a ... Ali teško je danas prepoznati tu Latinku. Ona danas igra neshvatljivo prljavo... postala je zarobljenik politike, tu su i ambicije... Šteta što je tako. Takva pamet. Bojim se da je problem karaktera... Njeno ponašanje danas dokazuje da sve što se dešavalo u vreme liberala nije imalo veze s njom. Ona je tada samo sledila Marka... Ne treba zaboraviti da je bila i u Rankovićevom kabinetu.”

Latinka PeroviĆ je 1972. godine “najurena u usponu snage” zajedno sa ostalim “liberalima”. “Tu se o klasičnom liberalizmu ne može govoriti, ali to je ipak najdemokratskiji, najprogresivniji sloj koji se pojavio u titoističkom režimu. Oni nikada nisu Tita dovodili u pitanje, hteli su stvari nešto malo da unaprede, nisu bili revolucionari. Marko je govorio da nisu imali na umu reforme... Ali Tito je bio opsednut Srbijom i opozicijom. On se plašio Srbije. Sve što je kretalo iz Srbije on je shvatao kao zaveru, bilo da su to bili liberali, bilo nacionalisti”, kaže NIN-ov sagovornik.

Slavoljub Đukić u knjizi “Slom srpskih liberala” piše da je to bio period u kom je “bujala kultura, umetnost i štampa, a tolerisane (su) zabrane u kulturi... Uneli su svežinu, kulturu istupa, lične sposobnosti... Liberali su bili u sukobu sa opozicijom, oštro su napadali srpski nacionalizam, a na kraju su bili prognani kao opozicija... Oponenti su im zamerali da prema njima nisu bili liberalni... zabranjeno je više listova, hapšeni su studenti”.

Marinko Arsić Ivkov u knjizi “Krivična estetika” piše da “dok je izgledalo da će režim biti večit i dok su se mnogi umetnici i mislioci vukli po sudovima, Marko Nikezić, Latinka Perović, Bogdan Bogdanović... nisu se ni čuli”. Ivkov ideju o postojanju liberala i demokrata u okviru komunističkog režima naziva nonsensom. “Baš u vreme vladavine ‘komunista s ljudskim likom', tobožnjih liberala i demokrata, progoni umetnosti i slobodne misli ne samo da nisu jenjavali nego su bili i pojačani. Popularnosti svrgnutih grupa ili pojedinaca iz partijskih vrhova najviše je doprinosio sam režim, proglašavajući ‘otpadnike' antikomunistima, liberalima. I tek kad bi potpuno bile udaljene od režimskog kolača, te osobe su proglašavale sebe opozicionarima”, piše Ivkov.

“Kada se kaže liberali, politika i ideja, to je Marko Nikezić. Latinka je bila najangažovanija kao operativac, držala je tu aparaturu u rukama”, kaže nekadašnji saborac, žrtva čistke 1972. godine. Kongres Kulturne akcije u SR Srbiji, održan u Kragujevcu oktobra 1971, predstavlja klimaks Latinkine moći. Ona je ponosna na svoju ulogu u organizovanju ovog kongresa – naziva ga “najširim okupljanjem inteligencije u Srbiji posle Drugog svetskog rata”. Kongres je organizovan kao pokušaj da se kultura bolje iskoristi kao bojište za “konflikte političke prirode” radi sprovođenja “moderne, samoupravne politike”, i, kako je rekao Radomir Konstantinović, “protiv agresije... motiva i simbola ... koji su po pravilu sa desnice”. Jedan od desetina referata imao je naslov “Dekulturizacija kulture kao stvaralaštvo čoveka namenjeno čoveku”.

U uvodnom izlaganju na skupu, koji je između ostalog rezultirao paljenjem stripova na lomači, Latinka izražava zabrinutost što “socijalistički sadržaj nije uvek i u svemu potvrđen. Ponegde je u ponečemu doveden u pitanje”. Ona lamentira i nad tim što je “od svega najteže oslobađanje, od, svuda još toliko prisutnog, građanskog pogleda na svet” i piše da “lažne vrednosti ne rađa samo kulturna industrija na Zapadu”. Rešenje za Srbiju u kojoj postoji “nizak stepen civilizacije” nalazi u stavu da “stare bogove nije dovoljno sahraniti, treba stvoriti svet u kom oni neće moći da žive”. “U isto vreme ne bismo smeli biti ravnodušni prema neukusu i polupismenosti brojnih listova i edicija”, rekla je Latinka na skupu koji je organizovala u rodnom gradu.

Jedna od Žrtava nametnute neravnodušnosti u Srbiji bio je i Tarzan. Zdravko Zupan, u tekstu “Strip u Srbiji 1955-1972”, piše o Zakonu protiv šunda koji je donesen posle Latinkinog kongresa. Na udaru zakona, kako piše Zupan, nisu se našli samo stripovi. Ugašena su brojna izdanja, uključujući i “neukusnog” Tarzana. Na poslednjim brojevima jedne edicije “Dečjih novina” stajalo je, kako navodi Zupan: „Cena izdavača 3 dinara; prodajna cena u užoj Srbiji 5 dinara. U ostalim krajevima 3,40 dinara”. Mitar Milošević, glavni i odgovorni urednik “Dnevnika”, napisao je da stripovi ove kuće „imaju moralnu vizu u osam evropskih zemalja, ne i kod nas”.

NebojŠa Popov piŠe o “represivnom delovanju samih liberala”. Pod udarom režima čiji su “liberali” bili važan deo, našli su ne samo nacionalisti već i praksisovci i šezdesetosmaši. “Kada se, recimo, tvrdi da je u vreme liberala bilo najviše zabrana novina, časopisa, knjiga, filmova, pozorišnih predstava, itd., za šta postoji obilje činjenica, ne treba zanemariti da je tada bilo i više slobode stvaralaštva i kritičkog mišljenja. Ali, reč je o divljoj slobodi bez institucionalne zaštite; naprotiv, nizali su se talasi ideološke i administrativne represije”, piše Popov i pita se “da li je liberalizam uopšte zamisliv, a kamoli ostvariv – bez slobode štampe i akademskih sloboda”. Popov smatra da su oni bili “liberali pre svega po izbegavanju većeg zla”. To je bila “karikirana etiketa liberalizma kao popustljivost prema razlikama ili prema onima koje treba likvidirati”.

Još spornije od prirode Nikezićevog liberalizma je ćutanje “liberala” krajem osamdesetih i početkom devedesetih kad je represija prestala da bude prihvatljivo opravdanje. Mirko Tepavac je kasnije govorio da će “svaki problem postati rešiv ili bar podnošljiv kada nacionalizam više ne bude dominantan”. Ako se ne radi o naknadnoj pameti, ostaje pitanje zašto su liberali odbili da se javno angažuju tokom “antibirokratske revolucije” i bujanja nacionalizma. Svetozar Stojanović navodi da je u tim kritičnim godinama od Latinke i ostalih “liberala” dobio “odlučan odgovor da nemaju nameru da ulaze u bilo kakve stvari... To odbijanje (dovelo je) do toga da jedan broj ljudi ostane po strani, a da u prvi red izbiju neki ljudi koji uopšte nisu bili kritički”.

U godinama van politike Latinka se bavila strukom. “Kao istoričarka, Latinka je vrlo korektna, nema šta da joj se zameri. Sociološki i politički deo kod nje je problematičan. Ona tu polazi od stava koji predstavlja metastazu dijalektičkog materijalizma. Zamenila je besklasno društvo modernim društvom, a kolektivizaciju suočavanjem. Ona modernizaciju vidi kao cilj, a ne kao proces... Latinka, kao verski fanatik, u nauci traži dokaze za nešto što je nenaučno. Ona hoće da teorema postane aksiom”, kaže ugledni beogradski istoričar.

Latinka piše da “drugi odgovor... osim istraživanja stvarne društvene istorije ne postoji”. Ta istorija nam govori, kaže Latinka, da kad god su “tekovine modernizacije” dostigle “kritičnu masu za modernost poništavane su”. Evropska i moderna Srbija je “kontinuirano osuđivana, prećutkivana i krivotvorena”. Uvek su na kraju pobeđivale proruske, patrijarhalane i nacionalističke snage. Latinka govori o “agoniji srpske patrijarhalne civilizacije”, “intelektualno istrošenoj i apatičnoj srpskoj javnosti”, Srbiji kao zemlji u kojoj je “skepsa mnogo plodotvornija”. Ključ je u istoriji, “tragici neizbežnog”, koja nam pak sugeriše da ključa nema, da se iz “zatvorenog društva ne može izaći”, da je “antievropski trend” sveprisutan i da je “evropeiziranje” Srbije uglavnom bilo “fasadno”. Latinka se pita “da li je sloboda dosegla... pad u varvarstvo”.

Latinkini stavovi su bili melem na ranama onih koji su živeli sa drugih strana balkanskih frontova. “Ovde su je svi odbacivali, i onda kada je počeo rat, cela (bivša) Jugoslavija je otkrila tu liberalnu Srbiju. I svi su počeli da je zovu, Hrvatska, Bosna, Slovenija. Dilatirali su joj ego i ona je izgubila vezu sa realnošću. Objavila je rat svim svojim protivnicima”, kaže njen nakadašnji saborac. Stavove koji su se dopali čitaocima u okruženju Latinka je uverljivo argumentovala fantastičnim poznavanjem poslednja dva veka srpske istorije. Još je cenjenija bila zato što je koristila srpsku istoriju kao kristalnu kuglu u kojoj je videla crnu “srbijansku” budućnost.

U Latinkinim tekstovima ključne reči i stavovi su najčešće vešto kamuflirani, nedorečeni ili izneseni u citatima iz istorijske građe. Ona voli da govori glasom starih autoriteta, što je metod koji zahteva izuzetnu erudiciju i zavidnu inteligenciju i omogućava autoru da se ne suoči sa kritikama a ostane u kuli sazdanoj od slonovače tuđih zaključaka. U tim citatima je i sugestija da su danas, baš kao i 1864. godine, “sve priče o Srbiji kao liberalnoj zemlji... smešne i otkrivaju nerazumevanje njene istorije i savremenog položaja”. Latinka nam govori da su “forme života Srba pod Turcima praktično petrifikovane”, da se suočavamo sa skoro neuništivim mentalitetom koji je “nadživeo” orijentalnu formu koja ga je stvorila i institucije (kao što su zadruge) koje su ga održavale u prošlosti. Sa posebnim žarom citira i pominje ruske autore: “inteligencija ispod nivoa na kojemu bi se morala nalaziti”, piše o Srbima Kulakovski. Valjda teza o nesposobnosti “Srbijanaca” (neaustrougarskih Srba) da se modernizuju zvuči uverljivije ako je formulišu pravoslavna braća.

Za razliku od Nikezića koji, kako sama piše, svoj poraz nije pretvorio u mit, Latinka je šireći mit o Srbiji koja je nesposobna da se modernizuje, o svojevrsnom istorijskom usudu koji joj ne da u Evropu, svoju frustraciju Srbima pretvorila u novi destruktivan mit. “Svaka apsolutna istina o naciji je mit”, kaže sagovornik NIN-a. “U tom mitu ona nalazi opravdanje i za shvatanje da je boljševizam bio pacifikator Srbije.” Iako tvrdi da “mit nije osnova za politiku”, ona je svojoj političkoj deci ostavila u nasleđe novi mit i oni reč moderno već zloupotrebljavaju i mistifikuju kao šovinisti reč patriotsko. “Ona je vrhunski, ali jednodimenzionalno obrazovana i veruje da je rešenje svih srpskih problema modernizacija”, kaže sagovornik NIN-a. Modernizacija je merilo svega. Titoizam tako postaje najbolji period naše istorije. “Srbija se u drugoj Jugoslaviji modernizovala više nego ikad. Modernizacija je (za Koštunicu) šuplja reč”, piše Latinka.

Latinka veruje da je Srbija njenim uklanjanjem sa vrha vlasti “već početkom sedamdesetih godina, izgubila bitne pretpostavke za promene” i da je tada u velikoj meri određen ishod posttitovskog razdoblja i sudbina Jugoslavije. “Da ne bi ispalo da je bilo uzalud ono što je nekada radila, ona daje opravdanje za komunizam, on nije uspeo, ali je, kako tvrdi, pomogao da se uspostavi moderno i demokratsko društvo na Balkanu”, kaže beogradski istoričar. “Latinka sprečava racionalnu diskusiju o budućnosti. Tu nalazimo ostrašćenost koja negira Srbima pravo da imaju legitimnu nacionalna poziciju koja neće biti diskfalifikovana kao nacionalizam ili nacizam”. Budućnost Srbije filtrirana kroz Latinkinu mračnu prizmu srpske prošlosti izgleda nekako bezizlazno. Prošlost tu nije ni lekcija, ni opomena, ni korisno iskustvo, već krunski dokaz za nemogućnost promena.

Ono što kod Latinke uglavnom nalazimo u fusnotama, citatima ili naznakama, kod njenih bojovnika dobija oblik bujice nedomišljenih, uvredljivih i fatalističkih fraza. Bez Latinkinog širokog obrazovanja, njeni epigoni – koji bi da Srbiju danas ekspresno, silom, teritorijalnim amputacijama i kaznama reformišu i modernizuju – nude mešavinu poluistina, stereotipa i slika iz 19. veka začinjenih komunističkim žarom za prinudnim oblikovanjem novog, u ovom slučaju evropskog čoveka.

Po potrebi, Latinka se nudi kao nepristrasni istoričar i arbitar: ovde je, kako nam stalno govori, istorija sadašnjost, a po potrebi kao pristrasni akter i strateg. Uvek je naizgled van svega, na svetačkom tronu građanske Srbije, iznad opasne balkanske žabokrečine u koju prstiće umesto nje guraju drugi. Mnogo od onoga što pominju Arent, Konstantinović ili Perovićeva važi i za mnoga druga društva. Ali odbijanje da se pogleda preko plota i upozna okruženje (izuzev kontakta sa samodovoljnom, građanskom zajednicom u susedstvu) pravda se činjenicom da nije bilo bošnjačke ili albanske Srebrenice i da je srpska patologija jedinstvena.

U Latinkinoj političkoj strategiji nekako se ne primećuju iskustva koja ne dolaze sa njenog knjigama pretrpanog stola u profesorskom delu Univerzitetske biblioteke. “Pročitala je i razumela ogroman broj knjiga, ali problem je ono što nije čitala”, kaže jedan Latinkin kolega. “Postoji samo svet koji ona poznaje, ili za koji veruje da poznaje, i za nju nema drugog sveta sem onog koji je u knjigama. A to nije dovoljno da bi se razumela naša krvava kaljuga iz devedesetih, more isprepletanih procesa, lomova, sve male i velike pritoke balkanske reke krvi.”

Latinka piše o sudaru patrijarhalnosti i modernosti i o tome da “antropolozi i etnolozi ukazuju na antagonistički karakter odnosa između patrijarhalnosti i modernosti”. Ali veliki broj antropologa poslednjih decenija širom sveta nalazi dokaze i o kompleksnom i ambivalentnom odnosu ova dva procesa, naročito u društvima koja se iz raznih razloga opiru “evropeizaciji”. Navođeni su primeri u kojima je modernizacija bila “maligna”, sredstvo jačanja i glavni saveznik “patrijarhata” i tvorac brojnih paradoksa. Modernizacija, kako piše holandski antropolog Pejter Hshire sa Univerziteta u Lajdenu, dovodi i do “reprodukovanja tradicionalnih, i još češće pseudotradicionalnih svojstava u još većem obimu”. Islamski fundamentalizam, rast veštičarenja u Africi ili turbofolk su proizvodi modernizacije.

Latinka Perović i njen krug su opsednuti Orijentom i njegovim destruktivnim nasleđem u Srbiji. Srđa Popović piše u najgorem duhu evropskog kultur-rasizma da Srbija “ima dve nepomirljive opcije pred sobom, ili Evropa ili Azija i blato – tu je centar nemoguć. Na te dve stolice ne može da se sedi, jer su one toliko razmaknute”. Sonja Biserko, glavna Latinkina “transmisija” i verovatno jedan od bizarnijih proizvoda Miloševićeve ere, svoju knjigu u kojoj je pokušala da “pronikne u srž balkanske, u prvom redu srpske moralne i političke katastrofe na kraju DžDž veka” nazvala je “Srbija na Orijentu”. Nikola Samardžić govori o “neoazijatskom folkloru” i uništenju “životnih snaga koje usisava azijatska mentalna despotija dominantnih elita”.

Miša Đurković piše da su “evropski orijentisane elite” stalno isticale kao prioritet “obračun sa orijentalnim, azijatskim nasleđem koje je uvek bilo živo kod običnog naroda”. Rezultati otvaranja, liberalizacija i demokratizacija su neretko shvaćeni kao neprijatelji modernizacije i vrhunac borbe protiv tih trendova je, kako piše Đurković, bio Latinkin Kongres Kulturne akcije “gde su osuđene sve kategorije pop kulture kao kič i šund i u skladu sa najradikalnijim prosvetiteljskim nasleđem marksizma tražila se zabrana stripa, neofolk muzike i sličnog.”

Sonja Biserko je pre nekoliko meseci govorila o “teroru većine koja sledi najniže instinkte” u “srbijanskom društvu koje karakteriše svojevrsna destrukcija i primitivizam”. Čak i ako se složimo s ovim, ostaje činjenica da su ta destrukcija i primitivizam bitne karakteristike njenog okruženja. “Ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu”, kaže Petar Luković čiji tekstovi liče na kandidaturu za mesto Pol Potovog ideologa ili političkog komesara “Škorpiona”. U Latinkinom krugu ćete čuti i da je Srbija “nesposobna za razvoj”, da je “u njoj stalno obnavljano primitivno seljaštvo... otporno na promene”, da “nema diskontinuiteta sa 18. i 19. vekom”. Pojedini Latinkini sledbenici su konstruisali horizontalu srpske navodne nacifikacije koja nije dugo išla samo od Miloševića, preko Šešelja do Koštunice, već se završavala na Đinđiću.

Jedno od glavnih pitanja je koliko Srbija mora da bude mala da bi mogla da bude moderna? Latinka Perović smatra da treba “vratiti Vojvodini 19-vekovnu ulogu u odnosu na Srbiju. Bila je prosvećenija, bila je deo Evrope, vladao je u njoj zakon, bila je deo pravne države. Tako da mislim da Srbija, zaista, mora da se koncentriše na sebe, iako su istrošene njene materijalne i ljudske rezerve. Mora da se oslobodi tih svojih centripetalnih tendencija”. Sonja Biserko piše da se “samodestruktivni proces može i dalje pratiti, u odnosu prema Crnoj Gori, Kosovu, Vojvodini, Sandžaku...” (Da li tri tačke upućuju na potrebu “amputaciju” Preševske doline, Vlasima, Šopima i Bugarima naseljenih delova?) Srbija je predstavljena kao bolesnik koji sam serijski izaziva gangrene svog multietničkog tkiva i onda mu muđunarodna zajednica kao milosrdni anđeo život spasava amputacijom.

Čak i kada priznaje da meĐu velikim političkim strankama u Srbiji postoji “modernizatorski blok”, Latinka mu valjanost odriče tvrdeći da taj blok “misli da je nacionalizam dobitnička karta i... nacionalni interes izjednačava sa nacionalizmom”. “Ona veruje da će zbog zaostale mentalne strukture prosečan Srbin, dok god neko može da mu plasira protivnika, uvek tog protivnika kriviti što loše živi... Ona veruje da dok imamo komplikovanu situaciju, nacionalisti će imati čime da se hrane, dok oni imaju čime da se hrane, nema modernizacije, dok nema modernizacije, nemamo o čemu da razgovaramo. Tu nije važna ni korupcija, ni ekonomija. Nacionalizam mora da se izgladni,” kaže sagovornik NIN-a. “Ali Latinka je zarobljenik svoje misli. Ona ne shvata da stvari moraju ići paralelno, da nema preduslova. Izgladnjivanjem ljudi se neće doći do suočavanja.”

Latinka Perović odaje utisak žene koja je nezainteresovana za stvarne rezultate svoje strategije. “Najvažnije pitanje za Srbiju je suočavanje sa prošlošću, odnosno sa zločinima. To smatram glavnim merilom za suštinske, a ne prividne promene i u Srbiji i u njenim institucijama”, izjavila je ona sarajevskim “Danima”. “Zločin se ne smatra zločinom, nego instrumentom jedne politike koja je samo faktički poražena, ali nije mentalno.” Na pitanje “hoće li srpska nacija propasti prije nego što postane svjesna svojih grešaka”, “vodeća intelektualka srpske liberalne scene, odgovorna povjesničarka s onu stranu mitologije” je odgovorila da je “to vrlo teško prognozirati, ali je vrlo važno upozoriti na takvu mogućnost”.

“Filosofiju palanke” Latinka smatra “ključem za razumevanje krvavog haosa” devedesetih i piše o “bescenju života”, “zgušnjavanju nacije”, srpskoj “eksteritorijalnosti” unutar Evrope, “degenerizaciji kolektivizma” sa “karakteristikama koje zvuče kao dijagnoza” i samouvereno propisuje lek. Iz činjenice da je srbijanski bolesnik nekako neosetljiv na terapiju, Latinka izvlači zaključak da je neizlečiv. Ona veruje da se do moderne Srbije može stići samo jednim putem i da srpski nacionalizam (koji je uvek maligni) može imati samo jednu, u osnovi genocidnu završnicu. “Latinka Perović (se) nije zadržavala samo u lagodnoj poziciji kritičara već je imala hrabrosti da definiše najnepopularnija rešenja kao jedino ispravan nacionalni cilj”, piše Olivera Milosavljević. “Latinka Perović ne piše o drugima, Hrvate i Albance gotovo ni ne pominje, međunarodnu zajednicu samo ako je ko pita. Ona piše o nama, o onome što smo hteli, pa smo i dobili, o onome što možemo ali nećemo, i o onome što nam iz toga što nećemo sasvim sigurno sledi.” Latinka, “devetnaestovekovac”, kako za sebe voli da kaže, ipak veruje da njen put od politike do struke, gde je bila poštovani “rigorozni profesionalac”, i nazad u politiku, naoružana strukom i znanjem, još nije završen. Njena poslednja šansa je Čedomir Jovanović, najtalentovaniji od svih loših političkih đaka, koji treba da joj pomogne da ostvari ambiciju upakovanu u želju za modernizacijom Srbije.

“Motiviše je uvređenost Što se Srbija nije njima okrenula. Ona je užasno sujetna i sebe je videla kao neku vrstu mesije, adresu kojoj će se ovaj narod morati okrenuti u nekom trenutku da ga spase. Kada Latinka kaže da Srbiji nema spasa, tu vidim elemente osvete, mada to ne mora da bude svesno... U tom krugu ima i psihopatologije i koristoljublja, mada ne kod Latinke. Ona je skliznula u neku vrstu mržnje, nepatvorene mržnje. Posle pada sa vlasti ona je bila potpuno izolovana. Ljudi su prosto bežali od nje i njenog muža. Nije bilo lako sa tim živeti... I na kraju smo stigli do njene priče da smo svi zlo, da smo svi nacionalisti, da smo mračni. Kao da ovde nije bilo svetionika, kao da sve vreme nismo imali demokratske potencijale”, kaže istaknuta predstavnica građanske Srbije koja je u režimskim medijima devedesetih navođena kao jedan od najvećih izdajnica.

“Oni su stalno potkopavali, bušili, smetao im je svako ko nije prihvatio njihov totalitarni koncept. Sad govore o amputacijama, da treba sve odvojiti... Ako se opredele za jednu političku opciju, onda svi moraju da budu za tu opciju. Sad svi moramo da budemo ‘čedisti' jer, kao, jedino on nastavlja ono što je Zoran radio. Pa zašto onda nisu voleli Zorana, zašto su ga klevetali dok je bio živ”, kaže NIN-ova sagovornica. “Đinđića nikada nije cenila, mislila je da ne zna gde je. Zavolela ga je jer je izručio Miloševića, a postala je opčinjena njime tek kad je ubijen”, kaže Latinkin bivši prijatelj. Tada je rekla da je “gotovo nezamislivo da bi (Đinđić) mogao ostati nezaustavljen” i da je “Đinđićevom smrću prvi je put u Srbiji proizveden jedan moderan mit. Đinđić je svojom smrću postao simbol Srbije koja nije nekrofilska”. Čak i kada je o Đinđiću počela da govori kao o “simbolu reformi” i “faktoru kristalizacije”, ona nije prihvatala njegovu pragmatičnost. Beskompromisno i nepolitičko delovanje Latinkinih ideoloških misionara predstavlja potpuno odstupanje od Đinđićevog političkog nasleđa i strategije koje se ne može kamuflirati pokušajem da Zorana predstave kao ikonu i simbol svog jalovog delovanja. Latinka insistira na moralno nespornim i poželjnim, ali za ostvarenje cilja kontraproduktivnim prioritetima.

“Taj kontinuitet od PaŠiĆa, preko RankoviĆa, Ćosića i Miloševića, mislim da danas više održava Demokratska stranka Srbije, nego Srpska radikalna stranka... Za Srbiju, za njenu budućnost, mislim da je mnogo opasnije delovanje Demokratske stranke Srbije... DSS nije politička stranka, oni su sada samo politička etiketa celog tog zločinačkog udruženja koje je sve svoje snage ugradilo u Miloševićeve ratove, razaranja, pljačku”, kaže Nikola Samardžić, jedan od glavnih Latinkinih pulena. Samardžić tvrdi da su se “tradicionalnom establišmentu (Karadžić, Mladić, Arkan, Ćosić, Stanišić, itd.)” “približile “postmiloševićevske elite (Koštunica, Nikolić, Tadić, itd.)” i tako obezbedile “trajanje političkog mentaliteta”.

“Oni više mrze Koštunicu i Tadića nego što mrze Šešelja. To je taj njihov strah od normalnosti. Oni znaju da za njih nema prostora u normalnoj Srbiji... Oni nam govore da nema izlaza. To je budalaština, opasna, baš opasna budalaština. Ne znam situaciju da društvo nema izlaza. Danas tvrde da nemamo izlaza zbog nazadnih tendencija. Pa ti ljudi su ranije tvrdili da se nikada nećemo osloboditi Miloševića. Sve je to strašno slušati... Bez demokratskog bloka, bez Tadića i Koštunice nema demokratizacije i normalnosti u Srbiji. Koliko god da se ja ne slažem sa njima, koliko god da bih sama volela nešto drugo, ali toga nema, a Srbija mora da ima izlaz iz ekstremizma”, kaže NIN-ova sagovornica iz ugledne nevladine organizacije.

“MeĐu onima koji govore da nemamo izlaz najglasniji su ljudi kao Latinka, koji nisu bili samo funkcioneri u jednopartijskom sistemu, već su bili srećni funkcioneri.... Suđenja su organizovana, ljudi su hapšeni za njenog vakta, ali ona nikada nije rekla da joj je žao zbog toga. Oni nije rekla mea culpa... Zato ne mogu da verujem da se promenila”, kaže ova NIN-ova sagovornica. “Oni godinama gube bitku za bitkom, pa kažu ti Srbi ne vrede, moraju da odumru, tu prosto nema pomoći. Kad ne možemo da budemo odlični, onda ne treba ni da postojimo”, smatra nekadašnji Latinkin saborac. “Latinka je vešta i opasna. Nemojte zaboraviti da je sedamdesetih bila drugi čovek u jednom ogromnom sistemu. Ona ume da organizuje svoje sledbenike... Ali oni nisu večni. To je kao čir, pre ili kasnije će morati da pukne.”

Saturday, October 15, 2011

Tamna strana emancipacija

Србија на Оријенту
Акција избора “женске владе” постала је прилика да српски “грађански” и “либерални” политичари коначно почну да користе “неевропске” елементе српске реалности и политичке свести за остварење свог циља. Можда би требало да пробају – у складу са оном народном “преко прече, наоколо ближе” – да нас у уједињену Европу “уведу” преко Азије

Корени предрасуда да ће женска и "женскија" влада бити боља за све нас је у заблудама, које су тек недавно дошле под лупу научника, скоро без изузетка феминисткиња, да су жене по природи "финије", "боље" и мање агресивне. Мало је тема које су толико дуго измицале пажњи истраживача као женска агресивност. Један од разлога лежи у природи њеног испољавања. "Наша култура се навикла на слављење чињенице да су девојке фине", пише Рејчел Сајмонс у уводу своје књиге о "скривеној култури агресије међу девојкама".

Мушка, директно изражена агресивност је стара тема истраживача. Сајмонс пише да су све до 1992. године "друштвени животи девојака научницима изгледали мирни и спокојни попут језера". Тек тада је група норвешких научника открила да су девојке изузетно склоне агресији, само је изражавају "на неконвенционалне начине" и да су их "културна правила која забрањују (женама) отворену агресију натерала да се позабаве другим, нетелесним облицима агресије". Десетине научница су касније наставиле истраживања "агресије без отвореног конфликта" међу девојкама и њиховог утицаја на положај жена у структурама моћи.

Женско насиље је обично без директне конфронтације. Социолошкиња Ен Кемебел пише да се девојке не уче како да не буду агресивне, "већ оне једноставно уче да не изражавају агресију". Она тврди да мушкарци сматрају агресију средством за контролисање окружења, док жене верују да ће агресивност у наступу довести до прекидања њихових веза с другима. У књизи "Женско шиканирање" Рејчел Сајмонс је документовала облике женске, "индиректне агресије".

Психолошкиње су описале последње разреде основне школе као период када "идентитети девојака масовно тону" и када почињу да "поричу сопствене верзије онога што виде, знају или осећају". Поричући своју аутентичност, тврди Сајмонс, оне у том узрасту "потискују конфликте и гнев и прихватају фасаду финих и љубазних, теже успостављању интеракција које негирају реалност људских веза". Сајмонс пише да "друштвени универзум ускраћује девојкама могућност отвореног конфликта". Девојчице брзо науче да "имиџ слатке девојке даје моћ" и да се исплати скривати гнев. При томе оне прибегавају "алтернативним облицима агресије" које одрасли често нису у стању да детектују.

Сајмонс ту налази узроке чињенице да жене пречесто "осећају нелагоду при преузимању одговорности", и да послове који захтевају процењивање (њиховог учинка) и компетитивност &ндасх; и који самим тим носе ризик искључивања &ндасх; често доживљавају као "зоне опасности" које треба избегавати. Сајмонс је у својим истраживањима у САД открила да и саме жене сматрају да "особине које представљају састојке добре предводнице уједно су и карактеристике лоше девојке".

Гејл Еванс, извршна потпредседница ЦНН-а, је у књизи "Играј као мушкарац, победи као жена" написала да једно од објашњења малог присуства жена на врху разних "пирамида моћи" лежи у њиховој преокупираности међуљудским односима. Она пише да када чују "не", жене то разумеју као знак конфликта и доживљавају сукобе лично. Еванс пише да за жене "концепт поштене свађе представља оксиморон... Ако се (сукоб) догоди, сва правила престају да важе." Еванс примећује како ће мушкарци, после сличног конфликта, отићи на флашу пива. Истраживања показују да жене чешће показују тенденцију да политичке противнике доживљавају као непријатеље, и да супротстављање свом ставу виде као увреду или лични напад.

У лекцији коју девојчице у међусобним односима пуним "индиректног насиља" науче још у основној школи Сајмонс налази могуће објашњење зашто жене тако често у зрелом добу бирају да се и даље "индиректно надмећу с другима" или да се уопште не надмећу. Она ту види разлоге "зашто ће радије постати помагачице уместо предводница, радити закулисно уместо насред позорнице, служити као заменице и потпредседнице уместо шефица и председница". И у политици и у великом бизнису, пише Сајмонс, моћни мушкарци "не чине ништа да обесхрабре оваква схватања". Самопоуздане, директне, храбре и амбициозне жене често бивају елиминисане или дискредитоване као "кучке", "фригидне", "мушкараче" или "зле". У САД постоје курсеви који уче будуће лидерке како да сакрију своје амбиције и сигурност, како да јавним плакањем или замуцкивањем "омекшају свој имиџ".

Жене су често покретачка снага конзервативних, шовинистичких и ксенофобичних покрета. Веровање да су мушкарци окосница и једини важан сегмент бројних фашистичких, фундаменталистичких, ултраконзервативних и екстремистичких група распршила је последњих година група ауторки. Оне су у својим истраживањима пошле од чињенице да су закључци о природи покрета који окупљају овакве људе извођени по правилу на основу иступа и понашања лидера и гласноговорника &ндасх; који су скоро без изузетка мушкарци, и да су научници дуго игнорисали значај женског активизма у овим организацијама и кључну улогу коју су жене имале у њиховим успесима. Вероватно најбољи преглед резултата ових "централних места" жена у разним антидемократским покретима можете наћи у недавно објављеном зборнику "Десничарке &ндасх; од конзервативки до екстремисткиња широм света".

Маргарет Пауер пише у овој књизи да је деценијама, због њихове "мање видљивости" или мање вулгарне реторике, потцењивано место жена у екстремистичким, по правилу мачистичким организацијама, и посебно њихова улога у преношењу фундаменталистичких или шовинистичких идеја на децу. Спремност жена да се идентификују са "осиромашеном" идејом женскости које афирмишу ове екстремистичке групе, чињеница да оне "нису ни наивне следбенице мушкараца ни њихове мање моћне копије" су, по М. Пауер, само неки од закључака новијих истраживања. Показало се да су активисткиње спремније од њихових мушких сабораца да се укључе у илегалне активности, нарочито "када се ради о праву коме су јако супротстављене" и чешће од мушкараца своје идеолошке супарнике не доживљавају само као непријатеље, већ и као "агресоре".

Женске активисткиње су неретко непријатељи укључивања жена у "високу" политику и ефикасни борци за очување и јачање мушке доминације у политици. Исламистичке феминисткиње, нарочито у насилно секуларизованој Турској, спадају у највеће непријатеље еманципације какву дефинишу њихове западне и домаће, прозападњачке "колегинице". Неке од најјачих аргумената против значајнијег женског учешћа у политици су протеклих деценија износиле жене.

Жене-активисткиње и политичарке могу бити идеална камуфлажа за праве циљеве мизогиних, милитантних или екстремних политичара. Бушова силеџијска спољна политика делује нежније када је спроводи жена, Кондолиза Рајс. Слично је и са израелским ратним злочинима у Либану које је овог лета "бранила" њена још симпатичнија колегиница Ципи Ливни. Занимљив пример је лезбијка Мери Чејни, млађа ћерка и најближа сарадница америчког потпредседника Дика Чејнија, најмилитантнијег "јастреба" и вероватно највећег непријатеља поштовања људских права у Бушовој администрацији. Мери није само била главни менаџер татине кампање на последњим изборима. Она му је свесно помогла да сакрије своје право лице и убеди бираче да је много толерантнији него што јесте. Мери је била главна активисткиња "Коалиције за републиканску унију", организације хомосексуалаца основане 2002. године, чији је једини прави циљ био да превари и "навуче" неодлучне хомосексуалце да гласају за хомофобичне Бушове републиканце. "Коалиција" је нестала одмах пошто је "обавила задатак" на изборима новембра 2004. године.
Истицање жена-лидера у први план, нарочито ако припадају "непријатељској" етничкој групи или раси, све чешће служи да се тиме камуфлира права природа ксенофобичних и ултранационалистичких странака. Томе у Француској редовно прибегава наш недавни гост
Жан-Мари Ле Пен чија странка сваке године "слави" Јованку Орлеанку.
Процењује се да жене данас чине најмање четвртину чланова Кју клукс клана, америчке организације коју многи погрешно сматрају искључиво мушком. Жене у Клану су, како пише Кетлин Бли, активне на ширењу "биолошких схватања да су црнци, католици и Јевреји ... животиње" и у регрутацији нових присталица. У Мусолинијевој Италији су биле познате Фасци Фемминили које су стварале "фашистички феминизам" у служби "мушке супремације". У &Сцарон;панији је тридесетих година била утицајна Женска секција фаланге која је, наводећи пример свете Терезе, од жена тражила снагу да изврше своје "дужности" нађу "затварањем... у унутрашњу тврђаву". "Женски фанатизам" је најважнију улогу имао у британском фашистичком покрету који је забрањен 1940. године. Партија Британски фашисти је на предратним изборима имала више кандидаткиња за посланице од било које друге британске странке.

Жене су све чешће највернији гласачи мизогине ултрадеснице. Најбољи пример је "феминизација" исламистичке политике у Турској. Не само да су "исламистичке феминисткиње" најактивније у борби да се женама врати право да у јавним институцијама и на универзитетима буду "покривене" и носе вео, већ су гласови жена имале одлучујућу улогу за тријумф конзервативних исламиста на изборима 1994. године. Одлична илустрација значаја жена за ултраконзервативне снаге у Турској је чињеница да је перјаница овог исламистичког покрета партија (данас на власти) која носи популарно лично женско име: Фазилет (што значи и "врлина"). На другом крају света чак 60 посто жена је гласало против Салвадора Аљендеа када је изабран за првог левичарског председника Чилеа.

Пораст активизма жена у екстремистичким и фундаменталистичким групама последњих година није забележен само у исламском свету. Највећи раст се бележи у САД, Аустралији, Индији и Израелу. Анализирајући изузетно успешан женски ултраконзервативни активизам у Аустралији у последњих неколико година, Браунвин Винтер пише да "пораст моћи жена и феминизам нису синоними" и да женски активизам може помоћи "владама да са лакоћом уведу реакционарне програме". Један од највећих непријатеља права на абортус у САД је организација "Забринуте жене за Америку" која има пола милиона чланова и тврди да, за разлику од феминистичких организација, има кредибилитет да заступа женске интересе.

Жена је премало у српској политици и зато је још уочљивије него у случају мушкараца да су неке од њих стигле тако "високо" да се "не би мешале у свој посао". Свако вредновање учинка жена у српској политици носи опасност да се добије етикета мизогиничара, па се овде у јавности ретко озбиљно говори о чињеници да се у том патуљастом кутку овдашње номенклатуре крију неке од најнеспособнијих особа. Лош политичар-политичарка није само особа која је корумпирана, примитивна или безобзирна, већ и она којој недостаје способност да обавља функцију на којој се налази. Наташа Мићић, привремена председница Србије, и Радмила Хрустановић, бивша градоначелница Београда, ако применимо западне критеријуме, на квантитативном су дну овдашње политичке скале. Оне представљају пример колико родни критеријуми могу бити штетни ако се примењују без стварне евалуације нечије способности и користе за промовисање беспоговорно (и бесполно) лојалних. Било је, наравно, и супротних примера: Гордана Матковић и Кори Удовички, на пример, спадају у најспособније актере овдашње политичке сцене.

Читаоци београдског таблоида су прошле недеље изабрали Ружицу Ђинђић за премијерку "женске владе Србије". Традиција да супруге, ћерке и љубавнице наслеђују своје мушкарце је сасвим нетипична за западна друштва. Она је изузетно честа на "Оријенту", који је у "либералној" Србији патолошки омражен и сатанизован. Источно од нас традиција ове врсте непотизма је дуга колико и историја женских победа на слободним изборима. Прва жена премијер у историји света била је Сиримаво Бандаранаике, удовица Соломона, убијеног премијера &Сцарон;ри Ланке. Соломонова ћерка Чандрика Кумаратунга, ултранационалистичка политичарка и жестока противница компромиса и мировног процеса, постала је трећи председник крвавим грађанским ратом подељене острвске државе.
Све до маја ове године на челу Тамил Надуа, 62-милионске индијске савезне државе, била је Џајарам Џајалалита, познатија као Џаја. Ова другоразредна глумица је политичку каријеру почела као љубавница Ем Џи Рамачандрана (познатији као МГР), глумца који је деценијама владао Тамил Надуом и стекао статус божанства. После смрти популарног премијера Џаја је после дуге и прљаве борбе за превласт над партијом и прилично аутономном савезном државом успела да порази његову супругу Џанаки Рамачадран, такође глумицу, и наметне се као неприкосновени владар друге најнапредније државе у лабавој индијској федерацији.

И даље изузетно популарна Џаја је већ постала позната као једна од најкорумпиранијих особа у индијској историји. Венчање њеног усвојеног сина 1995. године сматра се најскупљим у историји, а њена колекција златом протканих сарија и ципела превазилази медијски покривенији случај Имелде Маркос, удовице филипинског председника и клептократе Фердинанда Маркоса. Имелда је на суду тврдила да не поседује 3000 пари ципела број осам и по, како су тврдили медији, већ "само" 1060 пари. Маркосова удовица је касније изабрана у филипински конгрес и два пута се неуспешно кандидовала на председничким изборима.
Не треба заборавити ни примере чланице чувене "четворочлане банде", Маове удовице, великог непријатеља кинеске модернизације и отварања и Нехруове ћерке, индијске премијерке Индире Ганди. Из исте "династије" долази и Соња Ганди, удовица убијеног премијера Раџива, која је данас вођа владајуће Конгресне странке (премијерско место је одбила да би избегла судбину мужа и свекрве Индире). На листи наследница су и председница Филипина Глорија Аројо, ћерка бившег филипинског председника Диоасада Масапагала и њена претходница Корасон Акино, прва председница државе у Азији и удовица убијеног &ндасх; и изузетно популарног &ндасх; опозиционог сенатора Бениња Акина.
Иако Индонежани немају презимена, Мегавати је свом имену додала Сукарнопутри ("Сукарнова ћерка") како би лакше постала председник најмногољудније исламске државе. Беназир Буто, ћерка Зулфикара Али Бута, обешеног председника Пакистана, године 1988. постала је први председник владе једне исламске земље. Ако бисмо погледали биографије многих мање познатих министарки у разним азијским владама, видели бисмо да је негде у биографији најчешће "скривен" моћни(ји) тата или (покојни) муж. Овакво лидерство, вера да ће емотивна партнерка или ћерка најбоље наследити идеју моћног и популарног мужјака, постало је једна од најшире распрострањених карактеристика азијске политике.

Ако је акција београдског дневника имала неки позитиван ефекат, онда је то што нам је недвосмислено показала оданост, чак и најлибералнијег дела овдашњег јавног мњења, у Србији неправедно прокаженим и примитивно дисквалификованим "азијским вредностима". "Оријентални менталитет" је јасно препознатљив у свим елементима приватне и јавне сфере живота у Србији и остатка Балкана и многи домаћи "либерални" политичари и активисти су га до сада кривили за многе овдашње недаће и срамоте.

Победа Ружице Ђинђић, иако се не ради о репрезентативном узорку, ипак се може узети као добра индикација &ндасх; кога би многи прозападни бирачи волели да виде на челу Србије. Wен избор представља до сада најјаснији пример до чак и они &ндасх; вероватно сасвим несвесно, имајући у виду колико озбиљно је српско друштво заражено култур-расизмом &ндасх; најбржи пут до усвајања "европских вредности" виде у прихватању оних азијских. Госпођа Ђинђић је &ндасх; такође сасвим "неевропски" &ндасх; добила десет пута више гласова од другопласиране Кори Удовички, вероватно најспособније министарке последњих година.
Тако је акција избора "женске владе" постала прилика да српски "грађански" и "либерални" политичари коначно почну да користе &ндасх; уместо да, као до сада, игноришу или презиру &ндасх; "неевропске" елементе српске реалности и политичке свести за остварење свог циља. Можда би требало да пробају &ндасх; у складу са оном народном "преко прече, наоколо ближе" &ндасх; да нас у уједињену Европу "уведу" преко Азије.

Aнтрфиле

Жене у светској политици

Србија међу бољима

Таблоид који је организовао "бирање женске владе" износи и неистину да је Србија &ндасх; у чијој је садашњој влади само једна жена &ндасх; "опет изузетак". Ова тврдња је део широко распрострањеног обичаја, посебно међу домаћим, наводно прозападним "либералима" и квазилевичарима, да се стварима које су у Србији лоше и које је неопходно поправљати, приписује лажна изузетност и јединственост "у свету".

Да жена код нас има премало у политици, није спорно. Али, нажалост, скоро свуда у свету жена је мало у политици. У многим државама и "територијама" у влади нема ниједне жена. Чак и на Косову, протекторату УН, који се наводно приближава разним небалканским "стандардима", у влади је само једна жена. Поред "државица" (Нове Каледоније, Тринидада и Тобага, Арубе, Барбадоса, Бахама, Сао Томеа и Принципа), на моћној функцији коју у Србији држи Ивана Дулић-Марковић, жене су још само у Малију, Кини, Албанији, Хрватској, Узбекистану, &Сцарон;панији, Сенегалу, Грузији, Казахстану, Намибији, Бугарској, Белгији, Норвешкој, Молдавији, Габону, Тајвану, Израелу и Македонији. На вишем положају од онога који у Србији држи госпођа Дулић-Марковић жене су само у 16 држава од укупно 192 земље чланице УН. Од тога њих три су краљице, владарке одабране "милошћу божјом", а не вољом бирача.

Занимљиво је да жена има доста на министарским местима у земљама које желе да уђу у "евроатлантске интеграције". То сугерише да се можда ради о "ребрендирању", жељи да се поправи и "европеизује" имиџ, а не стварно повећа учешће способних жена у политици. Да ли ће у овим државама квантитет преживети подизање "интеграционе магле" и да ли су критеријуми постављања бројних министарки били рационални, показаће време.


Зоран Ћирјаковић

Japansko "suočavanje"

Japansko "suočavanje" sa ratnim zločinima

Predizborni revizionizam

Japanci će na izborima izbrati novog premijera. U zemlji u kojoj samo 60 % ljudi veruje da je Japan u Drugom svetskom ratu uradio nešto loše prošlost je jedna od glavnih tema. Ultrakonzervativna manjina, glasači opsednuti revizionizmom, revanšizmom i poricanjem masovnih zločina iz Drugog svetskog rata, imaće odlučujuću ulogu na izborima u sve starijoj naciji. Popularni, odlazći premijera Koizumi - koga će najverovatnije naslediti najbliži saradnik, ulatrakonzervativac Šinzo Abe - je odlučio da pred same izbore poseti Jasukuni hram, glavni simbol japanskog militarizma i otpora istini o ratu tridesetih i četrdesetih godina u kome se broj žrtava japanskih zločina na Dalekom istoku procenjuje na 20 miliona.
Koizumi je iskoristio poslednju priliku da u ispuni obećanje iz 2001. godine i sporni hram poseti baš na najsporniji dan. Prethodnih pet godišnjih poseta tvrdoglavi i harizmatični premijer, za razliku od ovogodišnje, nije obavio 15. avgusta, na godišnjicu predaje u II svetskom ratu. Uz 2,5 miliona japanskih žrtava iz raznih ratova, hram odaje poštu i četrnaestorici ratnih zločinaca "A klase". Jasukuni (što znači "miroljubiva zemlja") je sagrađen 1869. godine i posvećen je dušama poginulih za naciju. Hram nema za cilj samo da sačuva sećanje na pale, već da omogući njihovo oboženje. Po šinto verovanju umrli postaju "kami", odnosno božanstva, i potomci ih obožavaju. Oni najzaslužniji, uključujući zločinace "klase A", su u Jasukuniju pretvoreni u nacionalna božanstva i njihovim "kamijima" se svake godine klanja šest miliona Japanaca.

PATRIOTSKI TEST: Ovaj tihi hram u centru Tokija je vremenom postao "test patriotizma" za političare. Prvi premijer koji se usudio da ga poseti bio je Jašuhiri Nakasone 1985. godine. Koizumi je tek treći premijer koji je odao poštu u ovom hramu od kada su tu 1978. godine "oboženi" ratni zločinci i jedini koji ga je posetio svake godine mandata uz cinično opbjašnjenje da se baš tu "molio za mir". Koizumi se priključio hiljadama onih koji svkog 15. avgusta u vojnim uniformama klanjaju "ljudima koje su imali nesreću da ih SAD osude kao ratne zločince". Uz hram je i revizionistički muzej Pacifičkog rata koji mladim Japancima objašnjava da je zemlja bila "naterana da krene u rat" i bombarduje Perl Harbur. Iki, šintoistički svečtenik zadužen za muzej, je izjavio da je cilj postavke "da pokaže trag ljudi koji su poginuli u ratu. Želeli smo da obezbedimo vidljiv oblik nevidljivih duhova" koji su oboženi u samom hramu.
Negatori zločina smatraju da su protesti iz zemalja kao što su Kina ili Koreja, gde žive mnoge od žrtava, samo razlog da "premijer posećuje (hram) još češće". U svom nedeljnom obracanju naciji elektronskom poštom Koizumi je napisao da se sve kritike svode na to da "ja treba da prestanem sa posetema Jasukuni hramu jer se Kina suprotstavlja tim posetama... Ili, drugim rečima, bolje je ne raditi stavri koje Kina ne voli". Skladni, drveni hram je postao "epicentar tenzija" između Japana i sve moćnije Kine. Koizumijeva hodočašća se u Pekingu doživljavaju kao "prećutna podrška japanskim zločinima".

"CARSKA VOLJA": Za razliku od Nemaca i neuporedivo manje denecifikovanih Austrijanca koji mogu da kažu da su genocidni zločini bili "nacistički", a ne nemački ili austrijski, Japanci nemaju sličan izgovor. Japan nije bio vođen politikom sistematskog geniocida i nije bilo, kako piše Jan Buruma, "japanskog ekvivalenta nacističke partije ili Hitlera". Zločini su činjeni u ime oboženog cara, po pravilima vojne službe koja su naglašavala da je svaka naredba, bez obzira koji nadređeni oficir je izdao, sveta i da ustvari dolazi od samog cara-boga.
Japanci nisu jedini krivci za masovno poricanje zločina. Amerikanci su još pre nego što je počeo da funkcioniše Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok, kako se zvanično zvao japanski Hag, rešili da amnestiraju cara, najodgovorniju osobu za jedini pokolj u Drugom svetkom ratu koji je bio porediv sa Holokaustom i masovne zločine pripišu "militaristima". Suđenje najgorima, "zločincima klase A", je prekinuto kada je jedan od optuženih svedočio da se "niko od nas (Japanaca) se ne bi usudio da se usprotstavi carevoj volji". Nedelju dana kasnije general je, kako piše Buruma, revidirao stav i rekao da je car uvek voleo i želeo mir iako svaki Japanac zna da je sve što je činjeno u ratu, činjeno za cara. Američko amnestiranje najodgovornijeg je je bio prvi susret svetske javnosti sa danas sve očitijom mračnom stranom "međunarodne parvde" i njene perverzne političke manipulacije.

"DRUGI HOLOKAUST" ILI "ICIDENT": Cena japanskog neusuočavanja sa "drugim Holokaustom" je do sada bila minimalna, iako je ukupan broj žrtava svih balkanskih ratova devedesetih bio manji od broja ubijenih civila u samo jednom kineskom gradu. Ovaj pokolj 300 000 nevinih je u svetu poznat kao "silovanje Nankinga" - Japanci ga najčešće opsiuju kao "nangkiški incident" ili "kinesku izmišljotinu". Ipak, dokazanao je da su Jaspanci za prvih šest nedelja "incidenta" silovali najmanje 20 000, a njerovatnije preko 70 000 žena, uključujući značajan broj sedmogodišnjih devojčica. Ovi i drugi zločini su detaljno dokumetovana zahvaljujući zapadnim misionarima i diplomatama koji su živeli u gradu.
Jedna od antologiskih epizoda ovog krvavog "incidenta" je bilo takmičenje dva potporučnika ko će mačem prvi ubiti sto Kineza. Tekst o "dvoboju" (koje je završio nerešeno iako su zagrejani "takmičari" uspeli da se zaustave tek pošto su ubili 105, odnosno 106 ljudi) su zajedno sa fotografijama ponosnih zločinaca objavila dva japanska lista i najavila "majstoricu" u kojoj je pobednik postao onaj koji prvi ubije 150 ljudi. Japansko Ministartvo obrazovanja je 1982. godine zabranilo pominjanje Nankingškog pokolja sa objašnjenjem da to nije dokazani istorijski događaj. (Zabrana je podignuta tek 1997. godine.)
Bertolučijev film Poslednji kinski car je u Japanu cenzurisan - uklonjene su secene koje prikazuju japasnke zločine. Atentator je 1990. godine pucao na gradonačeknika Nagasakija koji je rekao da car Hirohito nosi delimičnu odgovornost za zločine. Japanski autori koji su se bavali zločinima "iz ugla žrtava" i učesnici koji su govorili masovnim ubistvima, silovanjima i "medicinskim" eskperimentima na preko 250 000 ljudi su često primali pretnje smrću i nazivani su izdajnicima.

ČAJNI REVIZIONIZAM: Većina Japanaca danas veruje da je zločina bilo, ali da su bili neuporedivo manji od stvrane cifre koju smatraju delom zavere da se umanji moć zemlje. Nije mnogo manje onih koji veruju da je to "navodni masakr" čije pominjanje predstavlja "nepravdu", "perverziju" i "kinesku fantaziju". Jedan naučnik čak dokazuje da je sve bilo suprotno. Popularan argument "poricatelja" je da nacija koja je svetu dala nešto tako plemenito i sofiticrano kao što je čajna ceremonija nije u stanju da počini zločine i da se "primitivnim" Kinezima ne sme verovati.
Japanci veruju da su u Aziji prvi u svemu, od otpra kolonijalizmu do sprovođenja industrijalizacije. Slagali se sa ovom tvrdnjom ili ne, japanski susedi su jedinstvenu u verovanju da ova zemlja drži primat u zločinima i da se ta činjenica decenijam sistematski potiskuje u japanskoj javnosti. Po mišljenju desničarskih glasača, za čiju se naklonost bore Koizumi i naslednici, nametnuta "pobednička prvada" je nezausluženo ocrnila japanski "civilizatorski" militarizam, sakrila "činjenicu" da je Japan bio žrtva i da su ga SAD gurnule u "samodbrambeni rat". Protivnici Koizumijevih zvaničnih poseta su postali glasniji od kada je objavljen memorandum iz koga se vidi da amnstirani car Hirohito zločince "klase A" nije smatrao patriotama. To je glavni razlog zašto je Abe do sada hram posećivao "tajno", mada je i on najavio da će, ako bude izabran, nastaviti Koizumijevu "tradiciju" godišnjih poseta.

KARANTIN ZA SRCE: Niko od japanskih premijera nije kleknuo kao što je učinio Vili Brant i susedi veruju da su njihova izvinjnenje obesmišljena posetama Jasukuni hramu. Koreja i Kina su Koizumija, obožavaoca Elvisa Prislija i kamikaza, stavile u "doplomatski karanatin" i koriste razna sredsrtva da Japanu pokažu koliko će velika biti cena podilaženja glasačima koje ne pokazuju sažaljenje ili kajanje. Japan pokriva petinu budžeta UN i jedan je od kandidata za novog stalnog člana Savet bezbednosti. Poslednja Koizumijeva poseta je ovaj japanski cilj učinila još manje ostavrivim. Kina, koja već ima pravo veta, blokira izbor sa obrazloženjem da rukovodstvo kontinuirano glorifikuje sramnu prišlost. Koizumi pak tvrdi da su posete "stvar srca" a ne politike. Ali one su, kako piše nemački magazin Špigl , već opasno gurnule ceo region pema desnici, postale važan faktor u "brzom pretvaranju komunizma u žestoki nacionalizam" u Kini i pomogle približavanju Kine i Tajvana, neprijatelja koje ujedinjuje strah od Japana. Militarizam i čvrsto verovanje velikog broja Japanaca u svoju "rasnu superiornost" su elementi koji čine strah komšija da za Japance "prošlost nije prošlost" još više opravdanim.
Ono što posebno brine Kineze i Korejance je da je ovo flertovanjesa sa šofinizmom toliko krvave "biografije" intezivirano baš u periodu krize kada Japan nezaustavljivo gubi ekonomski prestiž u regionu, kada više nije "broj jedan" u Aziji i postaje sve manje važan partner. Danas Japan, sa izuzetkom SAD koje bi želele da Koizumijevu zemlju postave za "regionalnog šerifa", nema prave "prijatelje" na obalma najvećeg okena. Čak je i Kristofer Hil, vodeći američki diplomata za pitanja sve uzavrelijeg Dalekog istoka, izjavio da su SAD "ponekad frustrirane" količinom štete koje u odnosima između Kine i Japana, ključnih partnera u pokušajima pacifikovanja Severene Koreje, unosi "ovo istorijsko pitanje".

NORMALNOŠĆU DO MILITARIZACIJE: Koreja Tajms je napisao da je Koizumi "oživeo devetnaestovekovni nacionalizam u 21. veku", a američki Savet za međunarodne odnose nalazi da se Japan udaljava od posleratnog pacifističkog ustava. Kinezi veruju da je Bušova retorika podstakla opasni japanski militarizam. Peking je zabrinut i zbog namera Abea, ultrakonzervativca koji, za razliku od Koizumije, potiče iz moćnog militarističkog klana, da pokuša da izvrši reviziju ustava koji su nametnuli Amerikanci i Japan ponovo pretvori u "normalnu zemlju". Čini se da će i Abe i njegov glavni konkurent Taro Aso (takođe posetilac Jasukunija) verovatno nastaviti sa "igranjem vatrom" i davanjem legitimiteta zločinačkoj prošlosti čiji je cilj bio da obezbedi japansku hegemoniju.
Pomirenje, uspešno izvedeno u Evropi između nekada "smrtnih neprijatelja" kao što su Frncuska i Nemačka, na Dalekom istoku nikada nije izgledalo dalje. Sve bolja ekonomskla saradnja nije prerasla u političko zbližavanje. Možda najbolju ilutsraciju stanja odnosa između dve azijske supersile predstavlja činjenica da je Narodni dnevnik, zvanično glasilo kineske komunističke parije, Koizumije posete hramu uporedilo sa ponašanjem čoveka koji insitira da nastavi da jede "pacovski izmet".
Istorija je pokazala da su poricanje i revizionizam deo svakog genocida, i da im podršku neretko stiže sa vrha državne vlastri. Na primer, ne samo da turske vlasti poriču genocid nad Jeremenima, već to čine i vlade SAD (uplašene turskom pretnjom da će zatvoriti NATO baze) i Izraela (važnog turskog sveznika) iako oko definicije ovog zločina postoji širok konzensus među istoričarima. Kao i u Turskoj, ni u Japanu konsekvence "državnog" falsifikovanja najsramotnijih stranica istorije neće zavisti od rezultat izbora, već prvenstveno od interesa velikih sila i njihovog shavatanja međunarodnog pravde, suočavanja i odgovornosti kao jeftinog političkog oružija u sve kompleksnijem svetu.

Zoran Ćirjaković

Muke balvanove

Gospodin Nebojša Spaić, ubica NIN-a (ima i saučesnika, mada ne i olakšavajućih okolnosti), moralna karikatura koja bi da ga svi vole, odbeglo devizno dojenče DS-a i dobošar neokolonijalnih ambasada koji se predstavlja kao novinar i, odnedavno, zabrinuti mislilac u neoliberalbom stuporu koji voli da se izražava u kratkim i tupavim formama, u dvodelnom megatekstu koji sledi prevazišao je sebe i dokazao da ne boli samo novinarstvo njegovog ideološkog blizanca Bujoševića i teranovinarke Anojčić:

АЗИЈАЊЕ 1: Осло и Хонгkонг
Сјај и беда Далеког истока

Стрепње уочи одласка – конзументизам – Осло – китово месо - СФ у Пекингу – ситни пехови – превелики за собу – луксуз – сушени јелењи фетус - Будаленд


Биће напорно, врућина, влага, шта ја знам, сигурно проблеми са стомаком, умор, главобоље, мамурлуци, али нема везе - од болести смо се заштитили колико можемо, знамо једноставне принципе безбедне исхране (која, без обзира на те здравствене рестрикције, оставља довољно простора да буде савршена, па се увелико радујем том аспекту пута), можда ће бити помало несигурно, у смислу џепарења, преваре, нечега на шта ћемо се већ навићи, ал’ све заједно не очекујем ништа нарочито страшно у том смислу.
Наравно, Раса и ја имаћемо различите потребе, жеље, намере, али верујем да смо довољно блиски, довољно искусни и довољно интелигентни да ћемо знати да нађемо компромис. И довољно иронични да ће нас мане оног другог више увесељавати, него љутити, па ни то не би требало да буде неки проблем. На крају крајева, показало се да кад год смо заједно, макар не били у контакту годинама, имамо исти однос, онај у коме свако има пуну приватност и потпуну самосталност, а заједно чинимо само оно што обојица желимо. Стицајем околности, у највећем броју случајева желимо исто – да одемо на пиће.
Интересантно је и због чега су људи око мене бринули и на шта су ме упозоравали. Тако ми је скренута пажња да пазим на то да се не вратим са неком женом; да ме преваранткиње не заведу, па то искористе и појави се неки њихов мушкарац, муж, отац, брат, шта год, па захтева паре; да не узмем курву, кажу изгледају прелепо, па прекасно схватим да осим дивних груди има и пенис; да се не разболим – од маларије до колере, сиду нико не помиње; да ме не покраду; да не постанем будиста (најмање вероватно); да обратим пажњу на авионе јер овде падају… У те бесмислене страхове сврставам и свој, од змија, али сумњам да ме било која незгодација те врсте чека.
Не бојим се, наравно, да ће ми бити досадно – пре може да се деси да будем претрпан сензацијама, десет земаља за три месеца је очигледно преамбициозно, још мање бринем да нећу видети и научити милион ствари, да ми се неће, као и после сваког путовања, а нарочито подужег и подаљег, као што је ово, са намером да гледамо одоздо, са улице (замало да кажем са асфалта, ал’ све нешто мислим да ће пре бити из прашине или блата, како нас где већ захвати који монсун), отворити нови видици, перспективе, ново сагледавање ствари. Обашка фантастична архитектура, природа, уметност, све те туристичке ствари које су, мора бити, ипак фасцинантне.
Стрепим да се не разочарам у оном основном, оном кључном покретачу за пут - а то је живот без бренда, без наметнуте, изрекламиране потребе, без исфабрикованих осећања, комадић времена и места на коме људи још увек живе у реалности, а не у сопственој слици у медијима, друштву, јавности. Добро, наравно, схватам да ћу пити кока-колу и пепси, возити се џипом на Шелов или чији већ бензин, носим, уосталом, и компјутер да будем укључен у мрежу, а Раса камеру, али се надам да људи тамо ипак живе пре свега сопствени живот, а тек потом представу о томе шта би могли да буду ако купе овај или онај производ. Нажалост, истовремено схватам да, ако је тако, то је само због њиховог сиромаштва и беде, и да оно што их одржава аутентичнима, стварнима, јесте само то што немају ни теоријске могућности да дођу у прилику да купе тај неки производ који им омогућава представу да су постали то нешто, па нико ни не покушава да им ту представу створи. Истовремено, јасно ми је да су многе од тих земаља отишле далеко управо у том правцу који не желим да видим, да се говори о тамошњим економским бумовима, расту овог или оног показатеља и да их је све више који зуре у билборде што продају будућност која не постоји, али им изгледа као да је неодољиво привлачна.
****
Неиспаваног, помало мамурног и скроз смореног од више од сат времена чекања на пасошку контролу, Осло ме на први поглед није импресионирало. Обичан, уређен, омањи европски град. Забавно је то што цигарете по радњама држе иза паравана, што делује као врхунац савремене хипокризије. Остало, колико сам видео из кола и током укусне вечере, али у стерилном ресторану, делује баш као што би се очекивало. Чисто, уредно, пицнуто, невелике зграде, лепо осветљене, одржаване, рекао бих крај XIX и почетак XX века, функционализам и сецесија, шљаштећи излози, луксузни и елегантни, фирмирани и брендирани. Вероватно најфенси град у ком сам био. Утисак ми је оставио тргић на ком смо вечерали – веома лепа стара четвороспратница, од оних подужих што имају неколико улаза, али и неколико кровова и фронталних целина, можда неки хотел или каква већ јавна зграда, заклоњена је савременим фризом радњи, који јесте сам по себи архитектонски привлачан, али који стављајући Бенетон, Долче и Габану или нешто већ тако, испред једне одмерене, аристократске линије, као да поручује да је пронађен начин да се успешно оствари потпуна доминација интереса, уз илузију очувања неких других вредности.
Полако сам хватао прикључак за Расин живот. Јесмо за ових двадесетак година провели 5-6 пута по неколико дана, па и коју недељу скупа, али ипак је 18 година много. И оно што ме је увек фасцинирало, јесте колико о најразличитијим стварима о којима нисмо никада разговарали имамо сличне ставове, што ми се ретко с ким догодило, као и колико смо у стању да саслушамо један другог па и, тврдоглави какви обојица јесмо, ипак променимо став. А радови које је у међувремену направио су изврсни – отећу му штагод, видим већ. И полако схватам колико је заиста признат овде и у свету – целу једну полицу заузимају десетине каталога са изложби на којима је учествовао. Гледе путовања – ту смо се сложили – ићи ћемо како нас пут буде водио.
****
Током дана утисак о граду ми се потврдио, мада наравно нешто изнијансиранији. Град је прилично празан, а Раса каже да је тако увек, сем викендом увече кад сви полуде и буде живље и луђе него у Барселони, која нам је репер јер смо тамо обојица недавно били. Главна улица изгледа наравно лепо, исто као и тридесет три милиона главних улица по Европи. И то је оно што ми је тако досадило. Има један феноменалан нови део, уз луку, где су била складишта, што је такође већ замарајући светски тренд, али стварно делује привлачно, са зградама, улицама и тргићима од цигле, прошараним каналима са везовима за чамце и глисере – јахте држе одмах ту, испред, у луци самој. Погледали смо Мунков музеј (осим Очаја и Крика има још сјајних комада, помало морбидних) и приватни музеј савремене уметности. У потоњем, неколико феноменалних радова првог светског ранга (за мене је откриће Пол Макартни). Допао ми се неки норвешки чувени геј, ког Раса не воли. У оквиру његове изложбе била је, на пример, слика Че Гевариног леша, уз реченицу да је живот гутање пљувачке и купање у сперми, са доста анархизма, атеизма, насиља и провокације. Обрадовало ме је, некако, кад сам видео Владу Величковића у таквом друштву.
На вечери смо били код једног веома занимљивог пара. Он је веома признат сликар, Норвежанин, она једна од водећих архитеката. Зграда фантастична – почетак прошлог века, одржавана, у ходнику уља и бержере, стан спектакуларан. Она феноменално кува – послужила нас је месом кита („нахранио сам те китом“, зајебава Раса), које је мекано, текстуре као добро одстајао рамстек, снажног укуса и пријатног, зачудо не прејаког мириса. После смо седели уз камин и разговарали – то је оно што ми код нас недостаје, веома, веома ретко са неким можеш да разговараш о неким општим темама, које нису дневно наметнуте, нису политика, фудбал, пиће и рибе. Код нас је, некако, то културолошки тешко – чим троје разговарају, једном је до зајебанције. Што је често О.К, али, аман, не мора баш стално.
****
Намрштени погледи кинеских цариница, некако строжи од њихових колега, јасно су показали да је Кина још увек комунистичка земља. По осталим утисцима на аеродрому у Пекингу то се не би могло рећи. Улазни део, на који сам силом прилика отишао возом са дела за међународни саобраћај, улазећи у Кину и излазећи из ње само ту, у потрази за својим ранцем, заиста је застрашујућих димензија. Осећао сам се, уз благи jet leg, као у некој сцени из каквог антиутопијског SF филма, где хиљаде и хиљаде клонова упослено, а бесмислено, грабе огромним холом, преко некаквих мостића од стакла, па прате неке знаке, спајају се и раздвајају из једне у другу формацију… Одвратно.
Ред, организација, систем, некако су присутни на све стране. Униформисани службеници аеродрома, обезбеђење, полиција, санитарна инспекција, контролори аутоматског мерења температуре, шта ти ја знам ко све, таквих неких има свугде, али овде некако посебно важно и значајно стоје, поручујући да је држава, Кина, свеприсутна. То што су им фри-шопови празњикави, са по једном–две марке сваке робе, без оног непотребног преобиља истог, некако ми се допало.
Иначе, ни на једном чекирању нисмо прошли без ступидних компликација. Обашка што је Раса, преко интернет-агенције са home page Б92, неки Путник из Цириха, грешком себи уплатио две карте, а ниједну није добио, док су му вратили паре за само трећину једне. Рекли су му да ће му број карте бити довољан, али он није важио у Ослу, па смо звали те преваранте из Цириха, који се нису јављали, па онда некако добисмо кол-центар Air China (забавља ме што је ко зна где у Европи), и после сат времена приличне нервозе, некако се чекирали. У Стокхолму схватимо да је мој ранац предат за лет само до Пекинга, ал’ нам је она шалтеруша рекла да га је преусмерила у Хонгконг. Нисам баш скроз веровао, јер није успела да нам букира заједничка места, па сам у Пекингу проверио и успео да дођем до пртљага. Ту је било мало зезања опет, кад сам га предавао, јер им је негде писало да имам два, а не један комад. Размишљао је да ли да ме пусти, звао неког, доста онако узбуђено и, ваљда, закључио да је моја ствар ако остављам кофер у Пекингу.
****
Први утисци о Хонгконгу су снажни, вероватно додатно појачани чињеницом да ми се пар дана помало врти у глави (што може бити последица jet leg-а, таблета против маларије које имају непредвидиве пропратне ефекте или ко зна чега) а посебно чињеницом какву смо собу узели. Док смо се објашњавали са дежурном у том свратишту, све је већ било јасно: жалила се да смо обојица превелики, па би требало да нам додатно наплати! Озбиљно је мислила.
И заиста, собе су смешно мале, толико да у купатилу има само ручка за туш, а вода отиче у клозетску шољу и поред ње (после сам се навикао, било је тога још у многим хотелима у којима смо били), а уместо ормана, изнад кревета (са чаршавима опраним, али изражено сиве боје) намештена је шипка за коју су окачене вешалице. То све кошта чак 35 евра за ноћ (спустила зато што остајемо четири ноћи, иначе је 40), тако да одлазимо одавде већ у уторак.
Центар града ме је фасцинирао. Сам поглед на њега, са наше стране луке, јесте један од најатрактивнијих могућих – не сећам се да сам такав пејзаж небодера и светла, који се огледају у води, икада видео. У ствари, док пишем ово схватам да и нисам, тамо сам био преко дана (такође незаборавно), али билборди којима смо окружени су ме, наравно, завели. Кад смо се после прошетали до видиковца, са олакшањем сам схватио да све то у природи ипак делује далеко, далеко узбудљивије. И чудно је што, осим украсних светала, на том пејзажу и неонске рекламе доживљавам као естетске елементе. Или има неки прави разлог, или сам фасциниран ко и свако сељаче што дође у град.
Центар, дакле, где смо изашли из подземне, јесте најлуксузније и најексклузивније парче Земљиног шара на ком сам био. До сада, од пре две деценије, то је за мене била париска Rue Fobourgh Saint Honore, где сви светски дизајнери имају бутике, и суседни Place Vendome. Утисак о самом центру Хонгконга ми се чини јачим, можда у контрасту са собом коју смо узели. Контраст се још појачао кад сам ушао у неки тамошњи хотел, у тоалет, где ми је слуга додао пешкир. Нисам му оставио бакшиш, чинило ми се да би све испод двадесетак евра било срамно мало, а нисам хтео баш толико да дам, па сам колонијално, империјалистички, трудећи се да звучим as British as possible , изјавио thank you и лагано ишетао до излаза.
У близини је кварт за излазак туриста и јапијеваца. Гомиле њих закрчиле су неколико улица у којима су десетине барова, пабова, кафића, клубова, уопште, свега тога где се увече може изаћи. Дошло је неколико суперлуксузних аутомобила – видели смо bentli, rols, неки чудни олдтајмер кабриолет, а даме су биле у хаљинама које коштају колико и наше тромесечно путовање. Није нам сметало да попијемо пар пива. Следеће вече отишли смо у неки паб за локалце. Караоке, сви играју коцкице, шлаге или пикадо. Свира се кинески поп. Баш је пријало.
Шетња по дану опет је потврдила први утисак, али и донела неколико нових. Све заједно, Хонгконг делује као Њујорк (нисам био од почетка деведесетих, па са тиме поредим, али Раса потврђује) који је метастазирао у неколико праваца. Пре свега у висину – мноштво солитера од ко зна колико стотина метара засењује само њихова потреба да се архитектонски истакну и чињеница да у томе успевају. Углавном, све те палате су луксузне, са месингом, мермером, иноксом, уопште шљаштећим, углачаним материјалима, као да Кинези покушавају да удахну стил оном духу који је са друге стране луке, у неонском делу града у коме смо смештени, где се на улицама претапају огромне светлосне рекламе једна у другу, што изазива тако снажан утисак да се чини да делују не само на чуло вида, него и на остала. Истина, чуло мириса буде угрожено свако мало, кад се пролази поред радњи где се продају разне осушене намирнице, укључив суве морске плодове, шкампе, малене рибе, медузе, шта ја знам шта, и што успева да се снагом своје непријатности пробије кроз све остале сензације. Но, то још увек није ништа за осушени јеленов фетус, па чак и јеленов пенис, који уз рогове неких дивокоза и сличне потрепштине, могу да се виде у излозима медицинских центара, где вам измере пулс, погледају језик и нешто од тога нарендају у чај. Нисам пробао. Мада, кад мало боље помислим - што је то горе од муда на жару, у којима баш уживам и који, што се мене тиче, ни не морају да се зову бели бубрези.
Наш део града подсећа на „распад“ делове свуда по Европи, са гомилом јефтиних радњи, глупости и превараната на сваком кораку, ал’ се не сећам да су ме игде толико опседали да купим ролекс или да сашијем одело. Гарант их имају сашивене, узму ти меру, па дају после неколико сати, а ти одеш кући срећан што имаш кројача – у Хонгконгу.
****
Уболи смо своју прву велику туристичку превару. Највећа статуа Буде на свету, манастир и традиционално кинеско село, до кога се стиже успињачом са гондолама. Будаленд би било сјајно име за то – више асоцира на будале, него на оближњи Дизниленд, а ради се о комбинацији тих ствари. Но, зарада им је одлична. Мада, тај огромни, месингани Буда стварно делује упечатљиво тако седећи на врх брда. Јуче смо много боље прошли - успињача на шинама иде до врха Хонгконга, одакле је фантастичан поглед на град и луку. Мора бити, јер је стално измаглица, па нисмо баш били у прилици да се надивимо. Тамо смо изашли из ресторана који нам се допао – јела су коштала колико и полусатна вожња хеликоптером изнад града, па смо одлучили да не узмемо ни једно, ни друго.
Као да смо полако почели да улазимо у Азију – од прве вечери, када смо били у оном брендокварту, преко потоњег локалног паба, стигли смо до ресторана на вечерњој пијаци, неке врсте локалног експрес ресторана, једног у низу дуж улице на којој се блоковима протежу тезге са класичним кинеским глупостима, где судове перу у неком кориту и бришу масном крпом, што сам видео кад сам ишао у тоалет, згодно постављен баш у кухињи. После тога нисам имао проблема са стомаком, ваљда сам се овог пута извукао, ал’ рачунам да сам тек на почетку путовања.
Иначе, пијаца има на све стране, у улицама које се обично протежу уз главну у кварту. Прилично смрди, али не горе него Каленић у августу. Но, утисак аљкавости и прљавштине је ипак интензивнији. Од предубеђења о Кинезима, осим тог о нехигијени (што, пре бих рекао, важи за степен развијености, него за расу или нацију) потврдило се још да су релативно мали – ја са својом просечном београдском висином ударам главом у плафон у трамвају, чувеном динг-дингу, са дуплом платформом, који иде дуж целог Хонгконга и треба му сат и по да га прође.
****
Пролазили смо и кроз онај централни, пословни део. Архитектура је опчињавајућа не само споља, него и изнутра – вртоглави холови, са фонтанама, скулптурама, мозаицима, витражима, кафићима и ексклузивним ресторанима, повезани су унутрашњим и спољним пасарелама, препуним хиљадама луксузних радњи, од којих за пола, претежно оних најексклузивнијих, нисам ни чуо, а поред којих Ђанфранко Фере, Барбери и Луј Витон изгледају као конфекција. Сама количина тог луксуза као да даје неки додатни квалитет, али истовремено је и претећа.
Увече смо отишли на пиће у неки џез бар, где је свирка била О.К. и где ми се допала та универзалост џеза (да ли су то двоструки стандарди – оно што волим, попут џез клубова, зовем универзалним, а оно што не, попут брендова, зовем глобалистичким, са јасном негативном конотацијом?). У потоњем кафићу упознали смо двојицу Кинеза, који су одмах кренули у причу о послу – све неке веома велике, грандиозне шеме. Изгледају као неко ко стварно тргује на велико, али је ипак вероватније да су преваранти. Остаће ми загонетка да ли су толику предузимљивост показали као Кинези, за које је још једно од предубеђења да стално нешто раде, или су само савремени омањи бизнисмени.
Све је врло занимљиво, па попушта београдски бедак у ком сам био целе зиме. Раса је направио неколико сјајних фотки, па почиње да ме хвата на причу да објавимо књигу, мада сам приликом одласка веровао да не желим баш ништа да радим, поготово не да пишем или снимам ТВ репортажу.
Имам утисак да најбоље тек предстоји. Хонгконг је ипак полузападни град (на све то још један од пословних и HI tech центара света – одушевило ме је што смо се на лет чекирали одмах ујутро, са терминала са ког из центра креће супербрзи воз за аеродром), и мислим да је добро одавде кренути, да се човек мало навикне. Сутра увече летимо за Ханој. Раса ме је увеселио цитатом из Lonely Planet – да у Ханоју ко неће, не мора ни метар да препешачи, јер рикшу на цео дан може да изнајми за пет долара.
Пролеће 2010.
(у следећем броју: Вијетнам)

Град Феникс
Неизоставно име на листи најскупљих градова света и један од највећих поморских центара са две хиљаде компанија које живе од великих вода, Осло је током своје дуге историје имао и мање амбициозне тренутке. Поготово 1350. године, када му је куга однела око 75 одсто становништва, или током неког од 14 великих пожара који су га од 11. до 17. века разарали до темеља. Ствари су за главни град Норвешке кренуле набоље када је данско--норвешки краљ Кристијан IV, разљућен још једним самоспаљивањем града, 1624. године решио да Осло гради испочетка – са друге стране залива који је Ослу од рођења 1048. био дом. Данас град у коме се додељују Нобелове награде има око 600.000 становника - 1.400.000 са ширим градским подручјем – и држи европски рекорд по годишњем приливу становништва. Придошлице су махом странци, те се процењује да би већ 2030. Норвежани могли у Ослу да буду мањина.

Хонгконг: највертикалнији на свету
Протекло је 30.000 година од како је територија данашњег Хонгконга добила прве насељенике и за то време данашњи „полис“ прошао је кроз инкарнације рибарског села, солане, тржнице и стратешки важне војне луке на путу до данашњег међународног финансијског центра. Први опијумски рат Велике Британије и Кине учинио га је британском колонијом 1841. године и одредио му данашњу судбину. Под британском управом до 1997. године Хонгконг је постао „запад на истоку“, који је Милтон Фридмен једном приликом назвао највећим светским експериментом „лесе-фер“ капитализма. Повратак под кинески суверенитет 1997. године ништа у томе није променио, па Хонгконг и даље редовно заузима прво место на светским листама економских слобода, онако како их види капитализам. Његов БДП је између 1961. и 1997. порастао равно 180 пута, а БДП по становнику данас му доноси шесто место на свету. Кинеско-британска декларација одредила је да ће Хонгконг задржати своје законе и аутономију барем 50 година након повратка Кини, па „промена газде“ и даље неће утицати на његов начин живота. А његов начин живота пре свега је гужва. Са скоро 6.500 људи по квадратном километру, Хонгконг је један од најгушће насељених комада планете, што га је натерало на специфичну архитектуру која му доноси звање „највертикалнијег“ града на Земљи.

Небојша Спаић

im još

ЗИЈАЊЕ (2): ВИЈЕТНАМ
Опасности трећег света

Лажни таксисти – лепота хаоса – улична канализација - на џунки – аутобус за спавање


Не знам да ли сам био више бесан на нас што смо улетели у потенцијално тако опасну ситуацију, задовољан нама самима што смо се, кад је постало баш опасно, извукли, запитан да ли смо све драматизовали или захвалан што смо имали фантастичну срећу.
Прва грешка је била што смо узели вечерњи авион, и са аеродрома у Ханоју изашли око поноћи, преморени од још 7-8 сати ходања по Хонгконгу и потоњих три сата лета. Плус аеродромска гужва и, наравно, покоје пиће. Тако касно ноћу се не улази у земље трећег света, где свако сваког покушава макар да превари, ако не и нешто горе. Друга грешка је што смо прихватили првог, мислили смо таксисту, који нас је стартовао, чим је цену са 45 спустио на 15 долара – па и у Београду су ти који наватавају путнике на излазу лупежи. Даље су се низали негативни сигнали, и верујем да смо неки озбиљан проблем избегли тек на самом крају, уз доста среће.
Било је већ сумњиво што возе неку нову „тојоту“, мора бити вредну тридесетак хиљада евра, а око њих су полураспаднути аутомобили – очигледно, на таксију у Вијетнаму таквим аутом, са климом и дрвеним воланом, не може да се заради. Потом, двојица су села са нама. На ауту није било такси ознаке. Погрешили смо што тад нисмо изашли.
Онако преморене, са пажњом која је попустила у безбедном, модерном, развијеном hi-tech Хонгконгу, где вам покретне степенице говоре да пазите кад силазите са њих, усхићене тиме што смо стигли, лако су успели да нас опусте. Стали су у некој нигдини, код банкомата, и тражили да дигнемо паре. Рекли смо да ћемо платити доларима. Они кажу – не прима доларе нико у Вијетнаму, јер мрзе Американце још од рата, што нам из неког разлога би прихватљиво, иако знамо да не само да их примају, него да су долари главно средство плаћања. Раса је изашао из кола и отишао у кабину. Мени један од њих двојице затвори врата, што ми се већ није много допало, па сам, да не бих седео ако се нешто деси, устао и стао поред кола. У међувремену, један од њих је улазио у банкомат кабину, шатро да Раси помогне, а у ствари да види пин-код. Раса га је, нормално, избацио, па је тај покушао да мене убеди да уђем у кабину. Ко зна зашто – да нам отму ствари, нападну нас, шта год.
Како било, пошто смо се ипак колико-толико разумно понашали, нису ништа учинили (сваки од нас појединачно виши је од обојице, а чини ми се да је овде, у комунистичкој земљи, ипак тешко тек тако извадити пиштољ и пуцати на неког), већ смо наставили даље. Довели су нас до неког сокачета, двестотинак метара дугачког, потпуно мрачног, са само једним светлом при крају. Кажу, ено вам хотел, ми не можемо унутра колима, превише је уско.
Ту је већ било извесно да је превара у питању, али је некако нелагодно показати ономе за кога верујеш да те вара да то и ради, па смо ипак као проверили. Отишао је само Раса. Ја сам остао код кола, јер је у тој улици ипак било колико-толико људи, па да тражим помоћ ако затреба. А и јер смо у том тренутку мислили да хоће да нас оставе тек тако, насред ничега, да узму паре и оду – што је такође могуће да су заиста и хтели и што се овде, како сам још раније чуо, баш и дешава, али није ми јасно откуд онда цела она прича са подизањем новца. У сваком случају, Раса се вратио – то не да није био хотел, него није било ништа. Ја сам у међувремену извадио ствари из пртљажника, баш тад је налетео прави такси и њиме смо отишли до једног веома пристојног хотела, чистог, културног, на нивоу наших са три или четири звездице.
Свашта су, можда, хтели – од тога да, кад се већ враћају са аеродрома неким другим послом, успут насамаре две беле будале за петнаест долара и оставе их насред пута, преко тога да су хтели да нас опљачкају, узму готовину и ствари, па да је у уличици чекала ко зна каква екипа која би нас напала, до тога да би нам украли бубреге, јер и тога има у овим крајевима. Штавише, набрајајући опасности на које су ме упозоравали пред пут, заборавио сам да наведем да ми је неко рекао да се тога припазим. Наравно, не верујем превише у ту варијанту и наводим је као забавну драматизацију приче ради, али неки план је извесно постојао. Такав ауто овде возе или веома озбиљни припадници номенклатуре, или криминалци. Јако је чудно и што су говорили најбољи енглески који сам чуо током целог пута. Очигледно, нису ситни џепароши. Можда је израз лица обојице, израз тешког разочарања, као у цртаним филмовима кад се Том облизује, а Џери му побегне из тањира, оно што ме је највише уверило да су хтели да нас озбиљно ураде.
Остаје ми нејасно како је могуће пренебрегнути онолике негативне наговештаје. Али, сигуран сам да ћемо убудуће бити неупоредиво опрезнији.
****
Ханој ме, иначе, одушевљава хаосом, нередом и општим немаром, оним што ме је привлачило и у Нигерији, с тим што је овде ипак безбедно – једино су још после Раси извукли цигарете из џепа, ал’ је приметио и узео их назад, а то му је једини небрањени џеп, па каже – неће се више догодити.
Већ на путу са аеродрома, са оном двојицом, фасцинирало ме је како возе. Не поштује се смер кретања (мада их ипак некако више иде десном страном пута, као што треба), на све стране зује стотине и стотине мопеда, многи претоварени нарамцима ко зна чега, којекакви комбији, камионети, трицикли за које је онај Тротеров свемирски брод. Сви они истовремено иду на све стране. И свима им је главна управљачка команда сирена, па трубе непрестано, што озбиљно нервира. За само три дана видео сам две несреће – чуди ме да нисам и више. Вожња колима ми се учинила слична скијању – има неког реда, не баш много, и неко се ипак редовно скрља, али не баш свако. У свему томе човек мора да се прилагоди и научи да прелази улицу – по највећој гужви ти ипак кренеш и, корак по корак, пређеш. Семафори, без обзира на то што имају чак и оне секунде које одбројавају, немају баш много везе – за пешаке уопште, а за аутомобиле као да донекле важе током дана, али не и ноћу.
Град је, наравно, ужасно прљав. Дебео слој прашинчине, сиве, тешке, која личи на цемент, прекрива пут и аутомобиле на њему. По улицама такозвана отпадна отворена канализација – и рекао бих да није баш и фекална, ал’ не смем да се закунем; по финијим ресторанима, где једу белци, такође је прљаво – столови, чаршави, рукохвати, све је лепљиво, умашћено, од брисаних, али не и опраних, слојева и слојева којечега. Ваздух је страшно загађен – многи по улицама носе маске против смога. Кад им онолика прљавштина не смета, јасно је колико је загађење кад се од њега тако бране.
На улицама треба пазити да се прескачу људи који вечерају, што испред својих радњи, што у неким ресторанчићима, јер седе на пластичним столичицама, као неким хоклицама, истим оним које се код нас продају у радњама за дечје играчке. За читаву класу су нижи од Кинеза – рекао бих да су мушкарци просечно високи метар и по – ко пребаци, даса је, а жене метар и тридесет. Таква двојица су нас возили бикшама (комбинација бицикла и рикше) и ниједан се није ни задихао. Уз пут, на све стране радњице, гужва, трговина свим и свачим. Један је продавао упаљач који свира кад се отвори поклопац, а кад се притисне скине се нацртана жена, други су покушавали да нам увале којекакве капе, папуче, воће, поврће, којешта, и, уопште, хиљаде и хиљаде људи на све стране раде најразличитије ствари ту на улици – од разних мајсторисања, до шишања и бријања. По радњама продају свашта. Од ракије са змијама и шкорпијама у флаши (купићу касније) до ужасно лоших копија врхунских сликара – има ту Пикаса, Ван Гога, Линхенштајна, Климта – за свачији укус. Није ме мрзело да питам да ли су оригинали – продавачица каже да јесу. И сигурно то и мисли, јер нема појма шта продаје. Много су ми занимљивији купци – мора бити да су тешке будале. Влага је била невероватна, какву до сада нисам никад искусио. Таква да су папири које са собом носим, разне фотокопије пасоша и слично, у фасцикли, у торби, влажни као да их је неко пофајтао. Запахнула је на изласку из авиона, и није престајала све до малопре, кад је пала киша. Ваљда ћемо наредна два дана, која ћемо провести на џунки у заливу Халонг, имати лепо време.
****
Сам залив јесте атрактиван, путовање бродићем и спавање на њему, са свим тим стенама, али све заједно је превише сморно и туристички. Мора бити да је узбудљивије по сунцу – облачно, ветровито и хладно време, уз смрзавање ноћу због кога сам употребио ону камперску фолију којом се човек покрива, и запрепастио се да ради, били би најјачи утисак да нисам два дана јео најодвратнију храну откако памтим. И за ручак и за вечеру добијали смо пиринач, барен купус, хладну кајгану, неку мешавину морских плодова која се састојала од ужасно жилавих хоботница и ко зна чега, неслана, без соја соса. Све апсолутно бљутаво.
Долазак до тамо био је посебна прича. Аутобушчић, величине оних наших са двадесетак седишта, примио је нас тридесет петоро, све са стварима – које смо што држали у крилима, што придржавали раменима. Био сам задремао, па се наслонио на средовечну, пуначку сапутницу. Врло љутито ме је пробудила. После се испоставило да је холандска лезбијка која ради у некој рачуноводственој агенцији.
****
Успут, осим сталне гужве на путу и низова истих онаквих распаднутих кућа, као и чињенице да им је асфалт целим путем савршен, за разлику од нашег, баш ништа. Саме куће врло су уске спреда, а дугачке у дубину, напред су око три, четири метра, на унутра тридесетак, махом троспратнице. Јасно је зашто су такве у граду – због гужве, али тако незграпне праве их и насред поља. Ваљда су тако научили, па ни не мисле. Мистерија су и решетке на балконима на спратовима где нико не може да се попне – можда се бране од неких животиња, мајмуна, шта знам.
Висина је излаз из пренасељености, по чему је Вијетнам трећа земља у свету. То је узрок и оноликих солитера у Хонгконгу. Већина радњи и ресторана има горње нивое, па се тако градови развијају и по висинским слојевима. Помало збуњује.
Луксузни кварт Ханоја, у ком су два, три шљаштећа хотела, Хилтон и друштво, опера и фирмиране радње, мало ме је изненадио, чак после оног смарања у заливу, на тренутак ме је и обрадовало што видим Луја Витона и друштво, али после трећег излога поново су ми се смучили. Ханој се, иначе, развио око једног шармантног језера, са сјајно осветљеним храмом на острвцету на њему, и из те перспективе, увече, окружен светлима, заиста делује као велеград у најбољем смислу речи.
Посебно су забавни стални неспоразуми, колико због језика, толико због културних разлика. Они напросто имају другу логику и начин мишљења. Кад нам је прве ноћи, у Ханоју, после оног инцидента, у соби нестало струје, долазила су тројица, један по један, на сваких десетак минута и сваки од њих погледао је шта је са осигурачима – наравно да смо и ми то урадили пре него што смо их уопште позвали. Још су већи стручњаци за интернет. Нисам успео да се укључим на њихову мрежу, и опет су се низали зналци, мислили, телефонирали, сагињали се да виде где је прикључак, па сазнали да га ту ни нема, већ је мрежа бежична, па су долазили други да ме укључе, онда су ми послали главног стручњака за компјутер, који је исто радио што и ја – притиснуо repair network и, наравно, ништа није постигао. Он је дао коначан савет – иди у лоби, тамо има два компјутера која су стално укључена. Или, у туристичкој агенцији проверавамо да ли постоји директна веза до Луанг Прабанга. Каже риба – како да не. Ми питамо, можемо ли да променимо карту, раније већ купљену за Вјентјан. Каже, нема потребе, идете туда, само сиђете. Нама сумњиво, сутра опет питамо другу, она каже – ма какви, идете прво у Вјентјан, као што је и било. Потпуно бесмислено.
****
Срећом, сам аутобус у коме смо провели преко двадесет сати био је суперлуксузан и нов, и то од оних спаваћих, са лежајевима уместо седишта, па пут није био толико заморан колико је био суманут.
Већ је трансфер до станице био ужас. Трајао је добар сат, по аутопуту којим трубе десетине хиљада мопеда и камионета, који осим црног дима дижу и невиђену прашину. То ваздушно загађење, уз општу прљавштину, вероватно је најјачи утисак који носим из Вијетнама. И, мора бити, један од главних узрока чињенице да се веома ретко срећу старији људи – можда један на коју хиљаду млађих.
Онда још једно два сата на аутобуској станици. Скупила се група нас петнаестак који смо купили карту преко исте агенције, организатор нас је изводио испред станице, назад у њу, па напоље, па унутра, па жустро телефонирао, објашњавао се на шалтеру, па опет напоље, па унутра, и, коначно, после свега, поделио нам карте и пасоше. Сместили смо се у аутобус, уз неред не већи него код нас, и кренули.
Уз пут, непрекидан низ чатрља, изгледају махом попут аутомеханичарских радионица у српској провинцији, у којима су им радње и ко зна шта све. И ресторани, са гомилом прљавих столова и шанком на ком се узима храна. После сат и нешто, прво стајање, испоставило се касније једно од ретких, и то због неког договора возача са локалним партнерима и утовара гомиле кошуља и нарамака некаквог биља због шверца. Да би то стало, поизбацивали су наше ранчеве из пртљажника и натрпали их у сам аутобус. На све то, примио је гомилу путника који су лежали на преосталим слободним пролазима и решеткама предвиђеним за ручни пртљаг. Аутобус је био толико преоптерећен да је једва кренуо, гасио се неколико пута док се није залауфао. А на карти, поред упутстава о правилима путовања, наравно на бескрајно смешном енглеском, и молба, као последње од тих правила – please give advice to us to be better for you. Преводи на енглески су често забавни. Један је касније, у Луанг Прабангу, позивао да се са неког видиковца посматра залазак сунца на Меконгу – „sun sets to get dark“. Напросто се стиче утисак да није толико у питању познавање језика, колико та потпуно другачија логика и начин мишљења.
Торбама су напунили и тоалет у аутобусу, изазивајући побуну неколико група девојака које су путовале с нама (младе из Европе, понајчешће девојке, срећемо на све стране, путују као и ми, неки од њих пар недеља, неки месецима, што би код нас било незамисливо), јер, наравно, оно место на којем смо стали, за њих је било неупотребљиво. И ја сам једва ушао, срећан што сам мушко. Љутиле су се, грдиле, објашњавале да су платиле да им пртљаг буде у делу за пртљаг, а не у тоалету, да им је WC потребан…
То све је било потпуно бесмислено, јер возач и кондуктер не само да нису разумели ни реч од свега тога, него нису ни обратили пажњу на то да им оне нешто говоре. Ту се видела цивилизацијска разлика – девојке су у оквиру свог система, система у коме постоје права, правила, ред, уговорни однос када се купи карта, нешто захтевале, а одговор је био из система који је комбинација азијске организованости и комунистичких обичаја. Тачније, одговора није било.
Трубљење, прљавштина, понеки надреалан мост, осветљен оним шареним сијалицама, буквално као у Апокалипси, и вијетнамски спотови, шта ли су, где као да има и неке радње (на пример, момак и девојка држе се за руке и окрећу на некој ливади, он је испусти, она му због тога звекне шамарчину, па после плаче сама у соби, па он дође, па се помире, па се опет нешто посвађају и она га гађа вазом, ал’ погоди слику која падне са зида – све то у мање од минут). До јутра смо имали још једно стајање у оном ужасу од свратишта, где сам заиста помислио да се колера може добити лакше него што сам веровао.
Све заједно, после почетног одушевљења, Вијетнам ми се није допао – некако је превише прљав и превише наопак, а и становништво делује негативно, непријатељски, осећа се да вас само трпе због пара које остављате, али да вам нико не би показао никакву људскост, кад би затребала. Осећао сам се ко Шваба у Црној Гори пре двадесет година. Кажу да је јужни Вијетнам битно другачији – мислим да нећу ићи да проверим.
Пролеће 2010.
(у следећем броју: Лаос)

Уздижући змај

Вијетнам рађа отпорна и прилагодљива бића и тако је барем од 938. године, када је отцепљењем од Кине настала прва историјски извесна вијетнамска држава. Прилагодљивост је Вијетнаму нарочито добро дошла 1986. године, када су његови владајући комунисти закључили да државни социјализам није донео жељене резултате, те одлучили да га зачине више него дашком капитализма. Развој је од тада веома брз, па ће према предвиђањима “Голдман-Сакса” Вијетнам 2025. имати 17. најјачу светску привреду и напредоваће брже него било која друга земља у развоју. Капитализам је поред економског раста донео наравно и огромну економску неједнакост, али је државним интервенцијама сиромаштво донекле зауздано, па је проценат најсиромашнијих – оних који живе са мање од једног долара дневно – у Вијетнаму мањи него у Кини или Индији. Поред славне историје антиколонијалне борбе, Вијетнамци могу да се хвале и богатом културом која је кроз векове постала особена смеша локалних, кинеских и француских утицаја.
Владар Ли Тај То желео је 1010. године да помери своју престоницу на обалу Црвене реке. На селидбу га је, како је рекао, инспирисао призор змаја који се из те реке уздигао, па је свој нови град назвао Танг Лонг – „Уздижући змај“. Нема сумње да је бивши Танг Лонг, данашњи Ханој, заслужио ово звучно име које и данас користе песници. Ханој је, наиме, морао да преживи кинеску инвазију, јапанску окупацију, француску колонизацију и америчко разарање да би постао главни град, политички, образовни и економски центар независног Вијетнама. Историјске трагедије су за Ханој ваљда готове и на његовој градској територији данас живи око 6,5 милиона становника, а годишњи прилив становништва је три и по процента. Њихов ће рад, према проценама неких економиста, у овој деценији донети Ханоју најбржи раст БДП на планети. Као и многи други азијски градови, Ханој је културни шок за човека западне цивилизације, поготово саобраћај и хаотична инфраструктура делују као ноћна мора, али више од 600 очуваних пагода и храмова импресивни су и према захтевним стандардима светских путника.
Земља на коју су Американци изручили више бомби него што је укупно употребљено у Другом светском рату, и то залили са 75 милиона литара за човека смртоносних хербицида, данас има 90 милиона становника, дом је чак 16 одсто биљних и животињских врста планете, и надмеће се за звање економског гиганта.

Острво од жада

Негде у далекој историји, када су се Вијетнамци бранили од кинеских освајача, богови су им у помоћ послали змајевску породицу. Змајеви су помогли испаљујући из својих уста жад и драго камење. Жад и драго камење су се претворили у острва, а ова се спојила у велики зид који је зауставио освајаче. Место где је мајка-змај сишла на земљу добило је име Халонг – „Силазећи змај“. У заливу Халонг данас се не виђају змајеви, али је фасцинантан и без њих. Због „изузетне естетске и геолошке вредности“ залив је од 1994. светска баштина УНЕСКА, и 1.960 острваца, махом начињених од десетинама милиона година старог кречњака, 60 ендемских врста животиња и трагови 18.000 година старих култура само су део његове лепоте.

Небојша Спаић