Skip to main content

Zanemarena pozadina nasilja

Nasilje je retko kada bezumno i iracionalno. Ove reči obično izgovaramo onda kada nismo u stanju da shvatimo njegove kompleksne uzroke.

To često nije lako. Da bi razumeli nerede u Beogradu i Đenovi nije dovoljno da se bavimo samo ružnim repovima naše nesrećne prošlosti. Neophodno je da pogledamo i neke daleke zemlje, odgovore onih društava koja su u susretima sa Zapadom imala slična, frustrirajuća i ružna iskustva.

To je možda još teže. Jedna od mantri srpskih elita, i nacionalnih i "evropskih", je da mi nismo ni Azija ni Afrika. Ali tamo, naročito na Bliskom istoku i u podsaharskoj, "crnoj" Africi, nalaze se zemlje koje su se u bliskoj prošlosti na izuzetno bolan način suočavale sa nasiljem i dvostrukim standardima zapadnih sila. Stanovnici ovih država veruju da Zapad nije samo kršio njihove najvažnije ekonomske i nacionalne interese već i da je vređao njihovu inteligenciju.

Posledice su svuda slične. Između ostalog, razvila su se široko rasprostranjena shvatanja da je sve što "dolazi sa Zapada" loše i štetno i da treba da bude zaustavljeno po svaku cenu. Zato, kada u našim medijima pročitamo da je "gej parada mišolovka za Srbe", ili da "zemlje koje nam nisu naklonjene i koje podržavaju nezavisnost Kosova, sada žustro podržavaju održavanje gej parade", moramo imati u vidu da su to ilustracije tipičnih reakcija u zemljama - bez obzira da li su one u Africi, Aziji ili Evropi - koje nisu samo konzumenti poželjne zapadne robe, već i zapadne politike obeležene primenom sile, uslovljavanjima i nedoslednim insistiranjem na pravima i obavezama.

Ne radi se, ako govorimo o Srbiji, samo o Kosovu. Ključni deo dvolične i, za mnoge stanovnike zemalja koje ne učestvuju u njenoj proizvodnji, perverzne politike Zapada je agresivni, visoko selektivni i dozirani izvoz prava i normi. Poduhvat zapadne dominacije je danas prvenstveno normativni i intelektualni. On omogućava da prevlast i njeni bogati plodovi budu jeftini i da deluje lepo, humano i moralno. Više nije neophodno da se tri temeljna zapadna "C" - civilizacija, hrišćanstvo i trgovina (engl. commerce) - brane ili šire serijskim isterbljenjima i holokaustima, na čijim su (nekažnjenim) ishodima belačke zapadnoevropske dijaspore ustanovile svoje prosperitetne teritorije u obe Amerike i Australiji.

Neoliberalno nasilje je najčešće strukturalno i netransparentno. Njegove žrtve su uvek same krive. Njihov bes i beznađe onima koji žive ili životare ušuškani zapadni san obično deluju "necivilizovano", "primitivno" i "divljački". U eri hiperprodukcije prva, "najviših standarda" i sve gnusnijih "izama" nema klasizma. Empatija je ustupila mesto osećanjima koje variraju od tihog prezira prema neuspešnima ("sami su krivi") do erucija dehumnizujućeg straha ("oni nisu ljudi/deca/Beograđani") i gađenja koje slušamo svaki puta kada izlivi frustracije i poniženja nisu negde daleko, kada ih ne vidimo samo posredovane hladnim televizijskim slikama.

Snažan otpor reformama koje su sprovođene po zapadnom uzoru u mnogim bliskoistočnim zemalja nije prerastao u velike političke pokrete ili javne proteste samo zbog potpunog odsustva demokratije i građanskih sloboda. Zato tamo, po pravilu, nema masovnih scena uličnog nasilja kakve smo nedavno gledali u Beogradu.

Nezadovoljstvo se u tim neslobodnim državama uglavnom kristalisalo na neuporedivo tragičnije i spektakularnije načine - terorizam je samo jedna od umirujućih etiketa koja delegitimiše potrebu da tragamo za uzrocima nezadovoljstava. U tim zemljama možemo prepoznati jednu od dve važne prednosti koje Srbija ima - mogućnost da ljudi, bez straha od nehumanih, drakonskih kazni, izraze svoje frustracije i besove, makar to moglo da preraste u rušenje kakvo smo gledali. Druga olakšavajuća okolnost je činjenica da su nade i snovi ovde još uvek mnogo manje iznevereni nego, na primer, u Jemenu, Alžiru ili Jordanu.

To što će cena ovde verovatno biti neuporedivo manja ne znači i da se neke od posledica zapadne politike prema postmiloševićevskoj Srbiji mogu ignorisati bez da platimo veliku i sasvim nepotrebnu političku, ekonomsku i društvenu cenu. To bi mogli da nazovemo "zapadna politička pozadina" - što ne znači da neredi 10. oktobra nemaju i onu drugu, domaću političku pozadinu.

Ali u ovoj, zapadnoj leži jedan od najčešće zanemarivanih razloga zašto u Srbiji još dugo vremena neće moći da se dogode neke promene koje mnogi od nas, uključujući i autora ovog teksta, smatraju očito dobrim, poželjnim i opravdanim. Drugim rečima, onog trenutka kada je rešio da prizna Kosovo Zapad je praktično odlučio i da u
Beogradu ne može da se održi parada ponosa, bar ne u miru. Građani će ovde mnogo teže i sporije prihvatati različitosti i prava na njihovo javno iskazivanje baš zato što im "Evropa i Amerika" govore da treba da ih prihvate. Zato ovde ne možemo govoriti o homofobiji a da ne govorimo o nezavisnom Kosovu.

Nije lako baviti se realnostima koje mnogi olako diskvalifikuju kao bedne izgovore.

Ali, to je preko potrebno jer se odavno ne radi samo o huliganima. Jedna protivnica parade, koja ne podržava nasilje na ulicama, rezignirano kaže da će "zapad uskoro tražiti da dozvolimo i pedofilima da marširaju".

Činjenica da se otpor zapadnim uticajima najsnažnije vezuje za prihvatanje homoseksualnosti delovaće apsurdno sve dok budemo bili zaslepljeni Evropom i fokusirani na zapadna iskustva. Neću pokušati da ulazim u sve razloge zašto je baš muškost širom sveta postala poslednje "bojno polje" na kome oni koji se osećaju bespomoćno i povređeno brane dostojanstvo svojih siromašnih, poniženih ili pokorenih nacija. Ti razlozi mogu delovati apsurdno ili naučno-fantastično u zemlji obeležnoj grupisanjem oko dva utešna, ali daleka i autistična pola - primitivne, novokomponovane evrocentričnosti na jednom, i moralne superiornosti male, ali "izabrane" Hristove nacije na drugom kraju.

Ipak, vredi pomenuti da su histerične i nasilne rekacije koje prate ružna shvatanja da je homoseksualnost "antisrpska" (ili "neafrička") izuzetno snažna baš u onim državama koje imaju napet i komplikovan odnos prema Zapadu. Njihovi građani osećaju "delimično divljenje, delimično zavist, delimično ljutnja i ključajući jed", kako je to nedavno napisala kolumnistkinja Gardijana pokušajući da objasni neuporedivo izraženiju homofobiju u Podsaharskoj Africi.
Problem nisu ni "crnci" ni "genocidni", "antimoderni", "neevropski" Srbi" - za razliku od bar deklarativno prokaženog rasizma, kultur-rasizam je ostao neskriveni deo zapadnog odnosa prema ostalima. Radi se o svim onim državama u kojima je "istorija zapadnog prisustva" i mešanja obeležena dvostrukim standardima, nepravdama i zločinima i u kojima veliki deo građana nije osetio dovoljno prosperiteta - moćnog melema koji spada u najuspešnije izazivače amnezije, vernog saputnika moći i bogatstva. To su zemlje - one odavno nisu samo u Africi - u kojima nije bez razloga rašireno mišljenje da su njihovi predsednici samo "ambasadori", a da se pravi vladari, i glavni krivci za beznađe ili loše stanje, nalaze u Londonu, Parizu ili Briselu, nekada kolonijalnim metropolama, danas centrima postkolonijalnog samovlašća.

Koliko god da je korisno i poželjno bavljenje neevropskim svetovima, ono deluje kao nemoguća misija u zemlji u kojoj malo ko želi da razume prvog komšiju u soliteru. Svima je ovde sve jasno i mnogi smatraju da je svaki pokušaj da se bavimo motivima drugih sumnjiv, da podrazumeva odobravanje ili podršku njihovim postupcima ili stavovima.

Mnogi od onih koji ne mogu da shvate zašto "u 21. veku" zapadne istorije naši homoseksualci ne smeju da jednom godišnje prošetaju pored Manježa, poslednjih dana sipaju opasne, ružne i dehumanizujuće reči. Zgađeni i uplašeni oni psuju i govore o "divljacima" koji su "došli iz unutrašnjosti". Neki od ovih Beograđana smatraju da razjarena deca, i njihova malo starija „braća po kamenicama i metalnim šipkama“, treba da robijaju duže nego što imaju godina života. Oni "znaju" da tu nema šta da se razume i objašnjava - vide samo lične neuspehe i opasne snage prošlosti i tvrde da se tinejdžeri koji su lomili po Beogradu ne sećaju bombardovanja i da nikada nisu bili na Kosovu.
To verovatno nije netačno. Ali istorija nas uči da su glasogovornici duha vremena, koga nikada ne oblikuju samo "duhovi prošlosti", retko kada bili ljudi od kojih to očekujemo. Protiv sile i nepravde, stvarne ili domaštane, obično ne ustaju oni koji su je osetili na svoj koži. Dovoljno je pogledati biografije Urlike Majnhof, Jigala Amira, ubice Jicaka Rabina, ili devetnaestorice koji su 11. septembra u Njujorku demonstrirali snagu ultimativnog nasilja.

Bilo bi glupo da na sopstvenom iskustvu učimo da može gore. Uzroke nezadovoljstva koje pokreće rušilački bes neće otkloniti hapšenja i zabrane - što ne znači da nema onih koji treba da idu u zatvor. Nisam siguran ni da je civilizovano, građanski i pristojno te ljude nazivati rečima koje su nastale da opišu užase Aušvica ili postupke divljih zveri.

Suditi je lako - pitanje je samo koliko je umno i racionalno.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)


Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog pr…

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…