Skip to main content

Seu Jorge

Seksi carioca kaže da je odrastao oslonjen na tri "oslonca" brazilske sirotinje - pirinač, pasulj i samba žurke vikendom. Kao i mnogi favelaši, takmičio se na karnevalu, navijao za Flamengo i svirao gitaru sa tatom. Njegova pesma Eu Sou Favela sadrži jednu od najlepših odbrana oklevetanih slamova: "Favela nikada nije bila utočište protuva/Ona je samo puna skromnih ljudi koje je život ponizio/To je istina koju nećete pročitati u novinama/Da, favela je društveni problem". U Brazilu, zemlji "ekonomskog aprthejda", bogatiji, uglavnom beli i "beličasti stanovnici, favelaše uglavnom doživljavaju kao izvor zla i jeftinog kokaina.

Seu Jorge najviše voli pagode muziku, buntovnu, "sirovu" vrstu sambe sa tekstovima koji su često puni sarkazma, politički nekorektnog slenga i teških reči. Ne treba mešati je mešati sa neopagode đubretom, što je verovatnije najdosasnija muzika koju ćete čuti u Brazilu. Činilo mi se da pagode najviše vole buntovne duše, uglavnom mudri i diskriminsani crnci koji nikada nisu dobili šansu u zemlji u kojoj je, po pravilu, boja kože sudbina. Pagode sam otkrio zahvaljući taksisti u Salvadoru - da nije rođen kao crnac u Brazilu verovatno ne bi bio taksista sa krvavo crvenim očima od umora.

Seu, na sreću, nije postao taksista. Kao tinejdžer, pošto su mu ubili brata, godinama je bio beskućnik u Riju. Njegov ogroman muzički talenat svet je otkrio zahvaljući činjenici da je pocepao mnoga srca i navlažio mnoge oči igrajući ženskaroša u filmu City of Good. Prvi put sam čuo njegovu muziku na kocertu u ogromnom klubu Tom Brasil u zabačenom predgrađu Sao Paola. U sali su uglavnom bile mlade, imućne (i treba li reći) bele žene koje su vrištale kad se pojavio u belom odelu sa cigaretom u ustima. Odsvirao nam je samo šest pesama i otišao. One su i dalje vrištale.

Još uvek ne može da se navikne da je postao seks simbol - "kada sam bio siromašan govorili su mi da sam ružan i nezanimljiv. Sada sam zgodan i cool. Šta se promenilo? Ja nisam..." Nažalost, čak i lepota u Brazilu ima boju, a u Londonu su svi crni Brazilci sumnjivi. Vratili sa ga sa granice kada je 2006. godine došao da primi BBC-ijevu godišnju nagradu za World Music. "Nisam želeo da se vartim u u Britaniju... Da li su oni ludi - ne bi se odrekao mog lepog Brazila nizašta na svetu". Ipak se vratio - ljudi iz BBC-ija su ga čekali na granici.

Cru (Sirovo) vam preporučujemo, čak i ako niste ljubitelj brazilske muzike. Za film The Life Aquatic with Steve Zissou, bizarnu komediju koja parodira životnu priču Jacques-Yves Cousteaua, snimio je akustične vrezije hitova Davida Bowieja na portugalskom. Verujemo da ćete uživaćete i uz pesme jednog od Seu Jorgeovih idola - Zeca Pagodinho, najveća zvezda "originalne", pagode sambe je uvek odličan. Njegov uživo snimljeni CD Acustico MTV će vam pomoći da, makar nakratko, odete do Brazila.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)


Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog pr…

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…