Saturday, October 30, 2010

Somnabulni orijent

Mnogima od nas više nije lako da usporimo ritam, da uđemo u slatku hibernaciju. Ako mislite da su "rajska" ostrva u tropima rešenje, razmislite još jednom. Bora Bora jeste mesto iz snova neoliberalnih menadžera - i srpskih novokomponovanih snobova koji su se emancipovali od "idem na Maldive/Dubai/Dominikanu da bi imala o čemu da pričam kod frizera" varijante. Ali, mnogi posetioci ovo bajkovito ostrvo, najsavršeniji tropski raj, zovu Boring Boring ("dosadno dosadno"). Mir, čak i ultimativni, somnabulni mir, ne podrazumeva dosadu. Ako vaša ideja potpunog opuštanja nije vezana za beli pesak i more, ako ne možete da umirite nomadski duh, razmislite o Laosu.

Laos je najsvršeniji protivotrov za neoliberalne more koji poznajem. Teško je spojiti Laošane i kapitalizam, ne samo u današnjoj, turbo inkaranaciju. Francuzi, koji su "nacrtali" granice njihove zemlje, smatrali su ih šarmantim i finim, ali "prirodno lenjim" i previše letargičnim. Dok su vladali Indokinom oni su odlučili da "uvezu" Vijetnamce, narod koji voli pare i spreman je da radi. Laošane je i danas teško motivisati da nastave da se trude pošto zaključe da su zaradili dovoljno za ono što smatraju da im je neophodno. Teško je ne videti zašto su francuski kolonijalisti zaključili da "Vijetnamci sade pirinač, Kmeri ga gledaju kako raste, a Laošani ga slušaju kako raste". Setio sam se ovoga svaki put kada sam "beskonačno" dugo čekao na omiljenu laošansku supu od pirinčanih nudli. Duševni bol zbog dugačkog čekanja ublažavala je činjenica da ogromna činija, skoro vangla pruskusne supe, košta manje od 80 dinara.

Laoška nonšalacija, iskrena (i metastazirana) verzija srpskog loše glumljenog i agesivnog "opušteno", pre ili kasnije će početi da vas iritira. Ali, ništa nije savršeno. Ako je potrebno da biram između vijetnamske "sve može", dolari uvek u očima konfučijansko-neoliberalne modrnosti i laošanske hronične zbunjenosti, indolentnosti i pogubljenosti uvek glasam za ovo drugo. Uostalom, svet je pun mesta koje dobro funcionišu, mekdonaldizovane efikasnosti "za svaki džep", ali iščukani i Laos - to ovde nije samo kliše - je jedan.

Na sreću, Aziju je, čak i kad je sasvim cyber i tapacirana globalnim brendovima nemoguće "evropeizovati". Sterilisana potrošačka modernost, zarazni i agresivni zapadni inkubator strahova i želja koje mame novac i bude neizdrž, još nije stigao u najveći deo Laosa, čak ni kao glazura. Vijentijan, glavni grad dugačke zemlje, deluje kao neko nobično, veliko selo. Zalazak sunca na obali Mekonga, u centu grada (mada nisam siguran da pojam "centra grada" tamo ima smisla), učinio je da se osećam kao da mi je neko mir ubrizgao direktno u venu. Divno je sačekati ga uz cooler, gazirano i zaslađeno belo vino sa ukusom "jagodičastog voća" koje Laošani obožavaju (popularniji je samo Beerlao). Neko se možda seća coolera, koji je mnogo prijatniji nego što pomišljate, kao jedne od poslednjih novotarija koja je pre prethodnog rata nakratko stizala u beogradske supermarkete iz Slovenije.

Umesto klupa ili drvoreda pored reke su džakčići s peskom, koji su par meseci ranije (neuspešno) branili malenu prestonicu od ogromne reke. Čak je i Mekong u januaru deluje pitomo i umirujuće - davno je prošla sezona kiša. Nije bilo ničega da pokvari palančku tropsku idilu. Niko ništa nije prodavao, nije bilo prosajaka i sitnih lopova. Što je najvažnije, nije bilo ni evropskih i američkih pedofila koji u Pnom Penu, par stotina kilometara južnije, svako veče izmile na obale Tonle Sapa da prošetaju svoje kambodžanske devojčice.

Laošanski (post)komunisti nisu dozvolili da Laos ostane regionalna prestonica "trgovine kožom", kako u Indokini zovu trgovinu ljudima (oba pola). Zabranivši da u najvećem delu zemlje klubovi, restorani i barovi rade posle 11 (do tada morate da popijete poslednje piće), vlasti su dodatno obezbedile da beli pedofili, koji su, čak i kada su siromašni, prebogati za standarde jedne od najsiromašnijih azijskih zemalja, ni ne pomisle da u Laosu zlopotrebljavaju mešavinu tradicionalno liberalnog odnosa prema predbračnom seksu i bede koja ukida kažnjivost i lomi skrupule.

Glavni grad je i izuzetak i kada se radi o fajrontu - par klubova radi do 1. Mada biće vam strašno dosadno ako ne podnosite tajlandski pop i muziku koju je Lonely Planet opisao kao "elktrificirani laoški folk" - adekvatnije (i lepše) bi bilo nazvati je turbofolk. Skupljam turbofolkove sveta i u mojoj torbi se našlo mesta za dva VCDa Aleksndre Bunsu. (CD, DVD i DivX se tamo nisu primili). Najveća laoška turbo zvezda (mama je iz Bugarske) donedavno nije uspevala da živi od muzike i glume. Govori četiri jezika i radila je povremeno kao recpcionarka u post-hipi enklavi Vang Vieng ("nova Goa"), severno od Vijentijana. Slavu je uspela da obogati novcem tek pošto je skratila ime (postala je Sandra), ubacila violinu u svoj pesme i, što je najvažnije, pojavila se u dve tajlandske sapunice. Kao "zvezdica" u Tajlandu za par meseci uspela je da zaradi više nego što će ikada zaraditi kao najveća zvezda u Laosu, zemlji u kojoj trećina stanovništva živi u oblastima u u kojima nema struje. Sandra je bila mudra i iskoristila je "tajlandski" novac da ode u Japan gde sada studira "medijski dizajn". Verovatno će magistrirati pre nego što laoška elektrodistribucija prebrodi prirodne i budžetske prepreke. Ako pogledate program LNTV-a, laoškog RTS-a, videćete koliko Laosu nedostaje jedan dobar "medijski dizijner".

I bez uvida u statističke podatke o distribuciji električne energije, nije teško zaključiti zašto je najveća pop heriona želela da ode. Kada padne mrak betonske zgrade, malo koja ima više od četiri sprata, deluju više kao čudni ukrasi nego kao deo tišine koja caruje jedim od najsporijih glavnih gradova sveta. Ako se primate na marketinške "spora hrana" trikove, u Laose ćete doživeti nirvanu. Na melanholičnim obalama Mekonga ono što doživljavamo kao zdravo, organski, ekološki ili opušteno vam, po pravilu, neće "servirati" ni uz dosadnu zapadnjačku moralizatorsko-misionarsku notu, ni uz balkansku lažnu iskuliranost. Laošani su, za razliku od nas, na ti sa svojom lenjošću.

Činilo mi se da su najvredniji u malim restoranima na obali Mekonga kada (sami) pripremaju laošansku roštilj-supu. U centru stola je žar iznad koga se nalazi neobična metalna posuda - i roštilj i "šerpa". Ona omogućava da istovremeno pečete tanko iseckane komade mesa, na kupastom delu u sredini, i pravite supu u udubljenju (nalik horizontalno presečenoj polovini američke krofnice). Ukusni sokovi curkaju iz roštiljskog dela u deo u kome se kuva supica, u koji Laošani povremeno dodaju vodu, sveže povrće i pirinčane nudle.

Neobična posuda, ako se udaljite od stola, liči na mali zamak okružen jarkom ili veliki šešir. Kombinacija supe i roštilja je izuzetno ukusna i obedovanje je mnogo zabavnije nego u korejskim restoranima gde ćete, takođe, imati svoje malo ognjište na stolu.
Laošani vole "lepljivi pirinač" - mnogo hranljiviji i drugačijeg ukusa od "običnog" pirinča (koji će postati lepljiv samo ako ga prekuvate). Retko koriste štapiće. Lepljivi pirinač im omogućava da jedu rukama - ako je pravilno spremljen čak se ni ne lepi se za prste. Najukusniji mi je bio u u slatkim jelima. Kuvan sa kokosovim mlekom, i poslužen sa kriškama manga, savršen je i kao doručak i kao dezert. Ako poželite da "sperete" trećesvetsku prašinu, i na trenutak utonete u postkolonijalni raj, u boljim hotelima i restorananima u Vijentijanu će vam poslužiti nešto još ukusnije - dezert od "biserne tapioke", manga i kokosovog mleka koji odlično ide uz Cointreau. Ni sitan luksuz u Vijentijanu nije skup - nećete se finansijski unakaziti čak i ako se navučete. A i navešće Vas da zaključite da je okrutni francuski kolonijalizam na obalama Mekonga ostavio i nešto što vredi pohvaliti.

Za one koji smatraju da im je potrebna snažnija dekontaminacija, ljuta zapadna trava na ljutu orijentalnu ranu, u Vijentijanu, gradu bez "supermarketa" i "hipermarketa", postoje dva Phimphone minimarketa. U Phimphoneu ćete možda završiti i ako ne bolujete od evronostalgije - Laos je jedna od retkih zemalja u kojoj je teško naći tampone. U ostalim radnjama u Vijantijanu čekaju vasn a primer, samo dve vrste flaširane vode. Loaški postkomunizam je raj i za sve one koji žale što danas u Srbiji kada kažete da hoćete hleb prodavac ne zna šta tačno mislite.

Ono čega nema u radnji obično ima na ulicama i pijacama. (Mada ni tamo nema gorepomenutih tampona.) Ipak, pijace su u jugoistočnij Aziji prvenstveno mesta gde se jeftino i dobro jede. I Vijentijanu, kao i u mnogo većem i užurbanijem Pnom Penu, najživlje su predveče, kada hiljade motorciklista zastane da bi kupilo kuvanu hranu za poneti. Sitne, nasmejene tete i njihova slinava deca trčkaraju između brojnih šerpi i pakuju hranu u male plastične kesice, slične onima koje se kod nas prodaju za pakovanje hrane u zamrzivačima. Za one bez motorcikla, tu su male plastične hoklice i naprsle plastične činije. Strah za budućnost mojih razmaženih evropskih creva me je sprečio da im se priključim. Pranje činija ne uključuje korišćenje deterdženta i brisanje. Ukusna hrana je jeftina i ako se ne hranite na pijacama. Većina Laošana nikada nije držala u ruci najveću novčanicu od 50.000 kipa - koja vredi manje od 9 evra. Ogromni bilbordi sa slikama ovog nedostižnog papirića postavljeni su blizu svih pijaca. Jedan od većih problema je vraćanje kusura.

Ako niste previše baksuzni u Laosu ćete se susresti sa samo dve neprijatnosti. Jedan, manja, vas čeka ako nekoga, slučajno ili namerno, rukom dodirnete po glavi. Laoška deca su neodoljiva, uvek željna igre, razgovora i sitnog poklona. Ali, ako pokušate da ih pomazite po glavi shvatićete snagu laoškog verovanja da "niskim" delovima tela (ruke) ne treba dodirivati "visoke" (glava).

Druga neprijatnost je vezana za vožnju autobusom. Ako ne letite avionom odlazak iz Vijentijana vam verovatno neće biti prijatan. Laošani žive u zemlji koja se, uglavnom, sastoji od strmih planina i uskih dolina, ali ne podnose vožnju u krivinama. Oni sa lakoćom vare celokupnu faunu regiona, uključujući i meso životinja i insekata o kojima i ne pomišljate kao o hrani. Dobro se nose se supama u restoranima-krajputašima čiji vlasnici odbijaju da se suoče sa sredstvima za pranje sudova. Ali već prvih par oštrih krivina izazvaće serijsko povraćanje. Kolektivno otvaranje prozora obradovaće vaše čulo mirisa, ali će vas istovremeno, na prilično bolan način, sučiti sa dve činjenice. Prva je da tropi nisu uvek i svuda vrući. Druga je da mnogi narodi ne dele svebalkanski strah od promaje - on se kod Laošana ne javlja čak ni onda kada se spoljna temperatura opasno približi nuli.

Ako preživite krivine završićete verovatno na jednoj od dve zanimljive destinacija. Severno od Vijentijana je Luang Prabang, najveća laoška znamenitost i jedan od najlepših gradića na svetu. Nažalost, iako u Laosu nema razloga da razmišljate o terorizmu, Osama Bin Laden je zaslužan za pretvaranje ovog grada u sve popularniju "metu" američkih urista koji putuju u paket aranžmanima. Za razliku od Srba i bratskih naroda, koji kada kažu turizam obično pomisle na more i šoping, Ameriknci od 11. septembra kada kažu turizam najčešće podrazumevaju da će to biti u nekoj "zemlji bez muslimana".

Malo istočnije, na kraju dugog i krivudavog puta su predivni pejzaži, lepa sela naseljena različitim narodima i drveni manstiri sa infaltinim ikonama. Tamo nema američkih tursita, ali ima američkih kasetnih bombi. Laos je najbombardovanija zemlja u istoriji i, iako je prljavi rat odavno završen, svake godine 300 ljudi pogine od neaktiviranih bombica. "Kasete", ogromne metalne "košuljice" u kojima su ih američki "bogovi" slali sa neba, laoški seljaci danas koriste za gajenje luka i izgradnju kuća.
Slatka somnabulija je na severoistoku zemlje još opojnija nego u prestonici. Sa mnom je, ipak, uvek bio poneki Laošanin. Mada, ne zato što mi je trebao turistički vodič. Nisam želeo da moj mir - i nogu - uništi mala američka bomba.

Selda

Ako poželite da nekome u najkraćem mogućem roku pokažete da "o knjizi (disku) ne treba suditi prema koricama", onda ćete teško napraviti bolji izbor od omota diska "Selda" Selde Bagcan. Na disku je i buntovni hit Ince, Ince ("Pažljivo, Pažljivo"), pesma koju je Selda snimila 1976. godine i koju najbolje ilustruje njenu muziku koju je teško vezati za bilo koji žanr ili stil. U Seldinom moćnom hibridu ima post-folka, psihodelije, bluesa, čobanskih rifova (koje smo upoznali preko sarajevske škole), jeftinog sintija i, iznad svega, moćnog, ali melanholičnog Seldinog glasa. Ali ta mešavina odlično funkcioniše i ako je, ipak, potrebno klasifikovati ovo malo muzičko čudo onda možemo reći da je to psihodelični, zarazni sevdah, moćna električna muzika za ples i (kontrolisani) bes.

Seldina protestna elektronika je obezbedila zvučnu podlogu bunta izgubljene turske generacije, u godinama diktature i ideološkog i etničkog krvoprolića koje je malo ko van prozaodne Turske primećivao u eri "Hladnog rata". Turske vlasti su Ince, Ince shvatile kao poziv na pobunu radničke klase. Osam godina nije mogla da napusti Tursku. Selda je završila na vojnom sudu i dva puta je bila u zatvoru. Uništene su i neke od master traka. Nekoliko pesama na disku koji je 2006. godine (re)izdao britanski Finders Keepers sačuvane su samo na ploči - čućete krckanje na koje smo odavno zaboravili. Seldina muzika ponekad, samo na kratko, potone u nešto što liči na kombinaciju porečko-ulcinjskog hotelske muzike iz poznih sedamdesetih i ljutite Jadranke Stojaković. Ali, čak ni tada vas njena energija i talenat neće ostaviti ravnodušnim.

Selda je samo jedan od diskova u Finders Keepers katologu, u kome vas, pored reizdanja "abnormalne" muzike ("space-age Turkish protest songs, Czechoslovakian vampire soundtracks, Welsh rare-beats, bubblegum folk, drugsploitation operatics, banned British crime thrillers and celebrity Gallic Martini adverts...), čeka gomila outsiderskih i "ultra-retkih" bisera čiji je zvuk ostao neprepoznat kada su prvi put objavljeni. Ako vam je Turska u venama, a nedostaje vam psihodelije, pore Selde, Finders Keepers su iskopali i Ersena. Za evropocentrične slušaoce, sve one koje uznemirava aroma orijenta, povratak u bizarne zuke sedamdesetih je moguć i uz Vampires of Dartmoore, Sarolta Zalatnay i stvrano fantastični Le Monde Fabuleux Des Yamasuki.

Seu Jorge

Seksi carioca kaže da je odrastao oslonjen na tri "oslonca" brazilske sirotinje - pirinač, pasulj i samba žurke vikendom. Kao i mnogi favelaši, takmičio se na karnevalu, navijao za Flamengo i svirao gitaru sa tatom. Njegova pesma Eu Sou Favela sadrži jednu od najlepših odbrana oklevetanih slamova: "Favela nikada nije bila utočište protuva/Ona je samo puna skromnih ljudi koje je život ponizio/To je istina koju nećete pročitati u novinama/Da, favela je društveni problem". U Brazilu, zemlji "ekonomskog aprthejda", bogatiji, uglavnom beli i "beličasti stanovnici, favelaše uglavnom doživljavaju kao izvor zla i jeftinog kokaina.

Seu Jorge najviše voli pagode muziku, buntovnu, "sirovu" vrstu sambe sa tekstovima koji su često puni sarkazma, politički nekorektnog slenga i teških reči. Ne treba mešati je mešati sa neopagode đubretom, što je verovatnije najdosasnija muzika koju ćete čuti u Brazilu. Činilo mi se da pagode najviše vole buntovne duše, uglavnom mudri i diskriminsani crnci koji nikada nisu dobili šansu u zemlji u kojoj je, po pravilu, boja kože sudbina. Pagode sam otkrio zahvaljući taksisti u Salvadoru - da nije rođen kao crnac u Brazilu verovatno ne bi bio taksista sa krvavo crvenim očima od umora.

Seu, na sreću, nije postao taksista. Kao tinejdžer, pošto su mu ubili brata, godinama je bio beskućnik u Riju. Njegov ogroman muzički talenat svet je otkrio zahvaljući činjenici da je pocepao mnoga srca i navlažio mnoge oči igrajući ženskaroša u filmu City of Good. Prvi put sam čuo njegovu muziku na kocertu u ogromnom klubu Tom Brasil u zabačenom predgrađu Sao Paola. U sali su uglavnom bile mlade, imućne (i treba li reći) bele žene koje su vrištale kad se pojavio u belom odelu sa cigaretom u ustima. Odsvirao nam je samo šest pesama i otišao. One su i dalje vrištale.

Još uvek ne može da se navikne da je postao seks simbol - "kada sam bio siromašan govorili su mi da sam ružan i nezanimljiv. Sada sam zgodan i cool. Šta se promenilo? Ja nisam..." Nažalost, čak i lepota u Brazilu ima boju, a u Londonu su svi crni Brazilci sumnjivi. Vratili sa ga sa granice kada je 2006. godine došao da primi BBC-ijevu godišnju nagradu za World Music. "Nisam želeo da se vartim u u Britaniju... Da li su oni ludi - ne bi se odrekao mog lepog Brazila nizašta na svetu". Ipak se vratio - ljudi iz BBC-ija su ga čekali na granici.

Cru (Sirovo) vam preporučujemo, čak i ako niste ljubitelj brazilske muzike. Za film The Life Aquatic with Steve Zissou, bizarnu komediju koja parodira životnu priču Jacques-Yves Cousteaua, snimio je akustične vrezije hitova Davida Bowieja na portugalskom. Verujemo da ćete uživaćete i uz pesme jednog od Seu Jorgeovih idola - Zeca Pagodinho, najveća zvezda "originalne", pagode sambe je uvek odličan. Njegov uživo snimljeni CD Acustico MTV će vam pomoći da, makar nakratko, odete do Brazila.

Zanemarena pozadina nasilja

Nasilje je retko kada bezumno i iracionalno. Ove reči obično izgovaramo onda kada nismo u stanju da shvatimo njegove kompleksne uzroke.

To često nije lako. Da bi razumeli nerede u Beogradu i Đenovi nije dovoljno da se bavimo samo ružnim repovima naše nesrećne prošlosti. Neophodno je da pogledamo i neke daleke zemlje, odgovore onih društava koja su u susretima sa Zapadom imala slična, frustrirajuća i ružna iskustva.

To je možda još teže. Jedna od mantri srpskih elita, i nacionalnih i "evropskih", je da mi nismo ni Azija ni Afrika. Ali tamo, naročito na Bliskom istoku i u podsaharskoj, "crnoj" Africi, nalaze se zemlje koje su se u bliskoj prošlosti na izuzetno bolan način suočavale sa nasiljem i dvostrukim standardima zapadnih sila. Stanovnici ovih država veruju da Zapad nije samo kršio njihove najvažnije ekonomske i nacionalne interese već i da je vređao njihovu inteligenciju.

Posledice su svuda slične. Između ostalog, razvila su se široko rasprostranjena shvatanja da je sve što "dolazi sa Zapada" loše i štetno i da treba da bude zaustavljeno po svaku cenu. Zato, kada u našim medijima pročitamo da je "gej parada mišolovka za Srbe", ili da "zemlje koje nam nisu naklonjene i koje podržavaju nezavisnost Kosova, sada žustro podržavaju održavanje gej parade", moramo imati u vidu da su to ilustracije tipičnih reakcija u zemljama - bez obzira da li su one u Africi, Aziji ili Evropi - koje nisu samo konzumenti poželjne zapadne robe, već i zapadne politike obeležene primenom sile, uslovljavanjima i nedoslednim insistiranjem na pravima i obavezama.

Ne radi se, ako govorimo o Srbiji, samo o Kosovu. Ključni deo dvolične i, za mnoge stanovnike zemalja koje ne učestvuju u njenoj proizvodnji, perverzne politike Zapada je agresivni, visoko selektivni i dozirani izvoz prava i normi. Poduhvat zapadne dominacije je danas prvenstveno normativni i intelektualni. On omogućava da prevlast i njeni bogati plodovi budu jeftini i da deluje lepo, humano i moralno. Više nije neophodno da se tri temeljna zapadna "C" - civilizacija, hrišćanstvo i trgovina (engl. commerce) - brane ili šire serijskim isterbljenjima i holokaustima, na čijim su (nekažnjenim) ishodima belačke zapadnoevropske dijaspore ustanovile svoje prosperitetne teritorije u obe Amerike i Australiji.

Neoliberalno nasilje je najčešće strukturalno i netransparentno. Njegove žrtve su uvek same krive. Njihov bes i beznađe onima koji žive ili životare ušuškani zapadni san obično deluju "necivilizovano", "primitivno" i "divljački". U eri hiperprodukcije prva, "najviših standarda" i sve gnusnijih "izama" nema klasizma. Empatija je ustupila mesto osećanjima koje variraju od tihog prezira prema neuspešnima ("sami su krivi") do erucija dehumnizujućeg straha ("oni nisu ljudi/deca/Beograđani") i gađenja koje slušamo svaki puta kada izlivi frustracije i poniženja nisu negde daleko, kada ih ne vidimo samo posredovane hladnim televizijskim slikama.

Snažan otpor reformama koje su sprovođene po zapadnom uzoru u mnogim bliskoistočnim zemalja nije prerastao u velike političke pokrete ili javne proteste samo zbog potpunog odsustva demokratije i građanskih sloboda. Zato tamo, po pravilu, nema masovnih scena uličnog nasilja kakve smo nedavno gledali u Beogradu.

Nezadovoljstvo se u tim neslobodnim državama uglavnom kristalisalo na neuporedivo tragičnije i spektakularnije načine - terorizam je samo jedna od umirujućih etiketa koja delegitimiše potrebu da tragamo za uzrocima nezadovoljstava. U tim zemljama možemo prepoznati jednu od dve važne prednosti koje Srbija ima - mogućnost da ljudi, bez straha od nehumanih, drakonskih kazni, izraze svoje frustracije i besove, makar to moglo da preraste u rušenje kakvo smo gledali. Druga olakšavajuća okolnost je činjenica da su nade i snovi ovde još uvek mnogo manje iznevereni nego, na primer, u Jemenu, Alžiru ili Jordanu.

To što će cena ovde verovatno biti neuporedivo manja ne znači i da se neke od posledica zapadne politike prema postmiloševićevskoj Srbiji mogu ignorisati bez da platimo veliku i sasvim nepotrebnu političku, ekonomsku i društvenu cenu. To bi mogli da nazovemo "zapadna politička pozadina" - što ne znači da neredi 10. oktobra nemaju i onu drugu, domaću političku pozadinu.

Ali u ovoj, zapadnoj leži jedan od najčešće zanemarivanih razloga zašto u Srbiji još dugo vremena neće moći da se dogode neke promene koje mnogi od nas, uključujući i autora ovog teksta, smatraju očito dobrim, poželjnim i opravdanim. Drugim rečima, onog trenutka kada je rešio da prizna Kosovo Zapad je praktično odlučio i da u
Beogradu ne može da se održi parada ponosa, bar ne u miru. Građani će ovde mnogo teže i sporije prihvatati različitosti i prava na njihovo javno iskazivanje baš zato što im "Evropa i Amerika" govore da treba da ih prihvate. Zato ovde ne možemo govoriti o homofobiji a da ne govorimo o nezavisnom Kosovu.

Nije lako baviti se realnostima koje mnogi olako diskvalifikuju kao bedne izgovore.

Ali, to je preko potrebno jer se odavno ne radi samo o huliganima. Jedna protivnica parade, koja ne podržava nasilje na ulicama, rezignirano kaže da će "zapad uskoro tražiti da dozvolimo i pedofilima da marširaju".

Činjenica da se otpor zapadnim uticajima najsnažnije vezuje za prihvatanje homoseksualnosti delovaće apsurdno sve dok budemo bili zaslepljeni Evropom i fokusirani na zapadna iskustva. Neću pokušati da ulazim u sve razloge zašto je baš muškost širom sveta postala poslednje "bojno polje" na kome oni koji se osećaju bespomoćno i povređeno brane dostojanstvo svojih siromašnih, poniženih ili pokorenih nacija. Ti razlozi mogu delovati apsurdno ili naučno-fantastično u zemlji obeležnoj grupisanjem oko dva utešna, ali daleka i autistična pola - primitivne, novokomponovane evrocentričnosti na jednom, i moralne superiornosti male, ali "izabrane" Hristove nacije na drugom kraju.

Ipak, vredi pomenuti da su histerične i nasilne rekacije koje prate ružna shvatanja da je homoseksualnost "antisrpska" (ili "neafrička") izuzetno snažna baš u onim državama koje imaju napet i komplikovan odnos prema Zapadu. Njihovi građani osećaju "delimično divljenje, delimično zavist, delimično ljutnja i ključajući jed", kako je to nedavno napisala kolumnistkinja Gardijana pokušajući da objasni neuporedivo izraženiju homofobiju u Podsaharskoj Africi.
Problem nisu ni "crnci" ni "genocidni", "antimoderni", "neevropski" Srbi" - za razliku od bar deklarativno prokaženog rasizma, kultur-rasizam je ostao neskriveni deo zapadnog odnosa prema ostalima. Radi se o svim onim državama u kojima je "istorija zapadnog prisustva" i mešanja obeležena dvostrukim standardima, nepravdama i zločinima i u kojima veliki deo građana nije osetio dovoljno prosperiteta - moćnog melema koji spada u najuspešnije izazivače amnezije, vernog saputnika moći i bogatstva. To su zemlje - one odavno nisu samo u Africi - u kojima nije bez razloga rašireno mišljenje da su njihovi predsednici samo "ambasadori", a da se pravi vladari, i glavni krivci za beznađe ili loše stanje, nalaze u Londonu, Parizu ili Briselu, nekada kolonijalnim metropolama, danas centrima postkolonijalnog samovlašća.

Koliko god da je korisno i poželjno bavljenje neevropskim svetovima, ono deluje kao nemoguća misija u zemlji u kojoj malo ko želi da razume prvog komšiju u soliteru. Svima je ovde sve jasno i mnogi smatraju da je svaki pokušaj da se bavimo motivima drugih sumnjiv, da podrazumeva odobravanje ili podršku njihovim postupcima ili stavovima.

Mnogi od onih koji ne mogu da shvate zašto "u 21. veku" zapadne istorije naši homoseksualci ne smeju da jednom godišnje prošetaju pored Manježa, poslednjih dana sipaju opasne, ružne i dehumanizujuće reči. Zgađeni i uplašeni oni psuju i govore o "divljacima" koji su "došli iz unutrašnjosti". Neki od ovih Beograđana smatraju da razjarena deca, i njihova malo starija „braća po kamenicama i metalnim šipkama“, treba da robijaju duže nego što imaju godina života. Oni "znaju" da tu nema šta da se razume i objašnjava - vide samo lične neuspehe i opasne snage prošlosti i tvrde da se tinejdžeri koji su lomili po Beogradu ne sećaju bombardovanja i da nikada nisu bili na Kosovu.
To verovatno nije netačno. Ali istorija nas uči da su glasogovornici duha vremena, koga nikada ne oblikuju samo "duhovi prošlosti", retko kada bili ljudi od kojih to očekujemo. Protiv sile i nepravde, stvarne ili domaštane, obično ne ustaju oni koji su je osetili na svoj koži. Dovoljno je pogledati biografije Urlike Majnhof, Jigala Amira, ubice Jicaka Rabina, ili devetnaestorice koji su 11. septembra u Njujorku demonstrirali snagu ultimativnog nasilja.

Bilo bi glupo da na sopstvenom iskustvu učimo da može gore. Uzroke nezadovoljstva koje pokreće rušilački bes neće otkloniti hapšenja i zabrane - što ne znači da nema onih koji treba da idu u zatvor. Nisam siguran ni da je civilizovano, građanski i pristojno te ljude nazivati rečima koje su nastale da opišu užase Aušvica ili postupke divljih zveri.

Suditi je lako - pitanje je samo koliko je umno i racionalno.

Wednesday, February 3, 2010

Budalaština godine, sa zakašnjenjem

"I Gandi bi podržao ulazak u NATO", Biljana Kovačević Vučo.

"Da li se još nešto vraća?"

Zapitala se danas Marija Stanojčić, zabrinuta saradnica denacifikatorskog trash programa "TV Mreža", pošto je otkrila da se u Beograd vratio "dens devedesetih". Marija je zaključila da svaka muzika "podrazumeva sistem vrednosti", a gigazabrinuti i zgađeni Petar "Peca" Popović objasnio je nedovoljno denacifikovanoj publici da je "dens devedestih jedna nakaza prevedena iz svetskih tokova" čiji su autori "buzdovani", "neškolovani" i "polutani".
Šta li bi ostalo od istorije rocka ako bi izbacili buzdovane, neškolovane i polutane?