Skip to main content

Srpski rodoljubi i evropski šovinisti

Jedan (mislio sam ponosni) nacionalista ubeđivao me je prošle nedelje da je on samo "rodoljub". Sa indignacijom je odbijao tvrdnje da je očito da je nacionalista. Nije pomoglo ni to što sam isticao da mislim da tu nema ničeg lošeg, da je cela planeta (u osnovi) nacionalistička, da su danas čak i skoro svi 'učinkoviti', pravi levičari nacionalisti, da su SAD toliko nacionalističke da je to nemoguće prenaglasiti... Nije se dao.
Ali, dok naši nacionalistički intelektualci beže u "rodoljublje" (i iz kauča merkaju Tomine rezultate), srpskim medijima dominira jedan ekstremni, mržnjom nabijeni nacionalizam koji, u nedostatku bolje reči, možemo nazvati "evropskim". (Ovaj nacionalizam nema veze sa krhkim evropskim identitetom, koji bi neki političari želeli da vide u EU.)
Govor ovdašnjih histeričnih i samouvernih javnih zastupnika ovog nacionalizma neodoljivo podseća na rasizam (i nacionalizam) belih "kolonista" u Rodeziji, današnjem Zimbabveu. Ovi evro-Afrikanci su 1965. godine proglasili nezavisnost svoje rasističke države. Bela manjina se u Rodeziji konstituisala kao "imaginarna zajednica" oko mitova i samorazumevanja koje se u malo čemu razlikuje od idejne i ideološke potke na kojoj je sagrađena Latinkina Srbija.
Slične zajednice 'izabranih' i 'prosvećenih' belih "kolonista", moćnih 'Evropljana' u moru 'primitivnih' i 'nepopravljivih' Afrikanaca, nastajale su polovinom prošlog veka i u Alžiru i Keniji, svuda gde je pokušavano plansko 'izbeljivanje' i modernizovanje autohtonog stanovništva. Belci, nabijeni ignorancijom, 'mentalitetom opsade' i mržnjom, čvrsto su verovali da znaju šta treba crnoj većini.
Ovdašnji ekvivalent rasnog inžinjeringa, koji je u Rodeziji sprovođen kao preduslov modernizacije, je mentalni inženjering - "evropeizacija" obogaćena "dekontaminacijom. I u podsaharskoj Africi pre pola veka, kao i danas u Srbiji, samoproglašena arogantna i bezobzirna elita je projekat koji nameće pravdala potrebom da se 'civilizuje', modernizuje i evropeizuje 'zatucano' stanovništvo. U oba slučaja polazilo se od arhaičnog shvatanja modernosti i modernizacije, modernizacije bez alternativa ili "još ne" modernizacije.
'Još ne' jer po ovom, prevaziđenom, ali u Srbiji izuzetno popularnom shvatanju, kao jedino merilo se uzima dostignuta zapadna modernost. Ostatak sveta samo treba da jednog dana, u budućnosti, stigne do tog nivoa, gde 'još nije'. Oni koji se, kako izgleda 'modernizatorima', ne kreću u zadatom pravcu (koji, naravno, "nema alternativu"), bivaju proglašani svojevrsnim civilizacijskim otpadom, narodima (ili rasama) odanim oklevetanim ili 'prevaziđenim' vrednostima, ljudima koji ne zaslužuju ni ljudske obzire i milost ni pravo da biraju i štite svoje nacionalne ili građanske interese. Takvima se, kako veruju ratnici za 'civilizaciju' u jednini, uvek mora govoriti šta da rade i nametati ono što je za njih dobro. Logika ovakvog "evropskog" nacionalizma je zato i šovinistička i rasistička.

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

U POTRAZI ZA NE-VUČIĆEM

Prošli su izbori, pa se valjda ponovo može govoriti o stanju stvari. Još kevće poneki NUNS-ov pas, ali to je lavež krezubih, kakofonija koja sve što može jeste da iritira vođu, koga se ne zna ko više voli – da li „neevropski Srbi“ ili „civilizovana Evropa“? Ako se ne desi neko veliko čudo, naša politička sudbina je zapečaćena na duži rok. Nada jeste jedna jako žilava biljka, ali bojim se da je vreme čuda za nama i da će se čak i deo slučajno srpskog tviterijata vremenom saživeti sa „svinjskom huntom“ – mada, naravo, biće ljutitih „deda“ koji će sebi odseći poslovični ud.

Buka i bes protiv Vučića se u nedelju preko noći pretvorila u buku i bes protiv Srba. Potraga za rezultatima izbora u „mojoj“ glasačakoj jedinici ili opštini rezultirala je povlačenjem novih granica „civilizacije“, „Evrope“, „zaostalosti“... Neki su tako stigli i do svog praga, mada ima i onih koji krhku nadu vezuju za oživljavanje lapota. „Sve mi je teže da se bilo kako identifikujem sa narodom kome nominalno pripada…

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…