Skip to main content

Srpski rodoljubi i evropski šovinisti

Jedan (mislio sam ponosni) nacionalista ubeđivao me je prošle nedelje da je on samo "rodoljub". Sa indignacijom je odbijao tvrdnje da je očito da je nacionalista. Nije pomoglo ni to što sam isticao da mislim da tu nema ničeg lošeg, da je cela planeta (u osnovi) nacionalistička, da su danas čak i skoro svi 'učinkoviti', pravi levičari nacionalisti, da su SAD toliko nacionalističke da je to nemoguće prenaglasiti... Nije se dao.
Ali, dok naši nacionalistički intelektualci beže u "rodoljublje" (i iz kauča merkaju Tomine rezultate), srpskim medijima dominira jedan ekstremni, mržnjom nabijeni nacionalizam koji, u nedostatku bolje reči, možemo nazvati "evropskim". (Ovaj nacionalizam nema veze sa krhkim evropskim identitetom, koji bi neki političari želeli da vide u EU.)
Govor ovdašnjih histeričnih i samouvernih javnih zastupnika ovog nacionalizma neodoljivo podseća na rasizam (i nacionalizam) belih "kolonista" u Rodeziji, današnjem Zimbabveu. Ovi evro-Afrikanci su 1965. godine proglasili nezavisnost svoje rasističke države. Bela manjina se u Rodeziji konstituisala kao "imaginarna zajednica" oko mitova i samorazumevanja koje se u malo čemu razlikuje od idejne i ideološke potke na kojoj je sagrađena Latinkina Srbija.
Slične zajednice 'izabranih' i 'prosvećenih' belih "kolonista", moćnih 'Evropljana' u moru 'primitivnih' i 'nepopravljivih' Afrikanaca, nastajale su polovinom prošlog veka i u Alžiru i Keniji, svuda gde je pokušavano plansko 'izbeljivanje' i modernizovanje autohtonog stanovništva. Belci, nabijeni ignorancijom, 'mentalitetom opsade' i mržnjom, čvrsto su verovali da znaju šta treba crnoj većini.
Ovdašnji ekvivalent rasnog inžinjeringa, koji je u Rodeziji sprovođen kao preduslov modernizacije, je mentalni inženjering - "evropeizacija" obogaćena "dekontaminacijom. I u podsaharskoj Africi pre pola veka, kao i danas u Srbiji, samoproglašena arogantna i bezobzirna elita je projekat koji nameće pravdala potrebom da se 'civilizuje', modernizuje i evropeizuje 'zatucano' stanovništvo. U oba slučaja polazilo se od arhaičnog shvatanja modernosti i modernizacije, modernizacije bez alternativa ili "još ne" modernizacije.
'Još ne' jer po ovom, prevaziđenom, ali u Srbiji izuzetno popularnom shvatanju, kao jedino merilo se uzima dostignuta zapadna modernost. Ostatak sveta samo treba da jednog dana, u budućnosti, stigne do tog nivoa, gde 'još nije'. Oni koji se, kako izgleda 'modernizatorima', ne kreću u zadatom pravcu (koji, naravno, "nema alternativu"), bivaju proglašani svojevrsnim civilizacijskim otpadom, narodima (ili rasama) odanim oklevetanim ili 'prevaziđenim' vrednostima, ljudima koji ne zaslužuju ni ljudske obzire i milost ni pravo da biraju i štite svoje nacionalne ili građanske interese. Takvima se, kako veruju ratnici za 'civilizaciju' u jednini, uvek mora govoriti šta da rade i nametati ono što je za njih dobro. Logika ovakvog "evropskog" nacionalizma je zato i šovinistička i rasistička.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Biljana Srbljanović - grešnica

Biljanina Srbljanović, blogerka

NIN-om protiv "Koštunistana"

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Srbljanović je zanat pisanaja dnevnika za medije ispekla još devdesetih kada su zableške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koje je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograd su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i anatiratnog aktivistu na zapadu koji se ozbiljno trudio da "razume" Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.
Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. Njeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisnih - bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 - možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima …