Skip to main content

I posle komiteta kabinet

Desetak dana pre nego što su, po drugi put u poslednjih petnaestak godina, NIN oslobodile "zdrave", proevropske tabloidne snage, ponudio sam (koštuničavom) gloduru da napišem tekst o koraku nazad po pitanju medijskih sloboda u Srbiji, o činjenici da je megakabinet sa Andrićevog venca odlučio da ne imenuje samo glodura "najstarijeg dnevnog lista na Balkanu" već i njegove glavne kerbere.
Bilo mi je zanimljivo i da tadićevske "demokratsk(ij)e" snage manje veruju svojim ljudima (Bujoševiću) nego što su poražene i oklevetane "patriotske" snage verovale svojim ljudima (gospođa Smajlović) i da moćnici ponovo ne postavljaju samo glavne urednike. (Mada, jedan od mojih malobrojnih "izvora" je izneo hipotezu da megakabinet možda samo želi da materijalno podmiri tri partijsko-novinarska poslušnika.)
Verovanje da je objavljivanje jednog ovakvog teksta u NIN-u i legitimno i "društveno opravdano" bilo je pojačano saznanjima o načinu kako se Dragan Janjić, najpartijskiji i najbahatiji član uredničkog, paranovinarskog trojstva, ponaša unutar redakcije i još poraznijom činjenicom da naručene tekstove u "evropeizovane" novine smešta isti urednik koji je (navodno) pustio sramnog "Vojka i Savla" i ponosno služio svim demokratskim i nedemokratskim režimima.
Možda ne delite moje opsesije i smisao za lepotu, ali mogućnost da su se 2009. godine u promovisanju paraevropskih vrednosti sjedinili "Peščanik", u liku Miše Brkića, trećeg člana uredničkog trojstva koje je poslao kabinet, i "Vojko i Savle" deluje kao malo remek delo umetnosti evropeizirajuće tranzicije.
Visoki umetnički utisak ostavlja i uloga koju je najviši srpski kabinet izgleda dodelio Bujoševiću. Viski novinar je prvo imao da bude Nikola Šainović, da očisti ili sasvim pacifikuje dosledne, i zato nepouzdane, profesionalne i/ili (iskreno) patriotsko-nacionalističke snage koje je dovela ili promovisala gospođa Smajlović, kako bi kasnije mogao da deluje kao Zoran Lilić i ne meša se u svoj posao, odnosno sve ono što rade poslušne medijske krpe za sve sisteme, latinkinizovani "proevropski" talibani i partijsko-medijski žandar poslat direktno iz ministarstva.
Samožive i bahate "prozapadne" snage -- i one Latinkine, ideologizovano šovinističke, i one neideološki lopovske, stisunute uz skute (nekada) Đinđića ili (danas) Tadića -- ne stoje dobro sa novinarskim talentom, etikom i radnim elanom. Slično Miloševićevim medijskim slugama, oni znaju da su poslušnost i silikonski stav glavni kriterijumi u kabinetsko-komitetskoj državi, bila ona Latinkina ili Borisova ili neka frankenštajn kombinacija ove dve. Ako uzmemo u obzir da veliki deo "konzumenata" smatra da je dobar novinar onaj koji deli njihove stavove, onda postaje jasnije kako su dosadni masturbatori sumnjivog morala stigli do ugleda i visokoprofitabilnog mesta u uredničkom trojstvu regrutovanom na Andrićevom vencu.

BLOGOV DODATAK

Danas ćete moći da spalite iluzije kojih niste bili svesni i pročitate remek delo gospođice Ivane Anojčić. Ovim tekstom, objavljenim u "Politici", naša lepa novinarka nije samo pomogla Bilu Gejtsu da razume svoju biografiju, rasvetlila važan fenomen savremenog sveta i raskrinkala jedan mit, već je istakla neophdnost da svi rečnici engleskog jezika budu dopunjeni u skladu sa njenim mudrim i originalnim uvidom.
UŽIVAJTE I OBRAZUJTE SE!

Kraj mita o japijima
Ivana Anojčić
(Politika, 22/12/2008)
Ceo svet obišla je vest da su trojica direktora „DŽeneral motorsa”, „Forda” i „Krajslera” od američkog Kongresa zatražila 34.000.000 dolara pomoći uz obećanje da će, dok traje kriza, umesto za velike plate raditi za jedan dolar. U Vašington su doputovali automobilima. Prethodna poseta Vašingtonu ovih mogula proizvođača automobila izgledala je drugačije. Doputovali su u tri korporativna aviona da bi zatražili pomoć i nisu nudili da rade bez plate.

Sasvim dovoljan znak da se menja status top-menadžera, često poistovećivanim s japijima. Visoke plate i nagrade su jedan od zaštitnih znakova i pitanje je da li će i dalje biti. Sada su oni na vrhu. Francuski predsednici korporacija i direktori zarađuju najviše u Evropi, prosečno šest miliona evra godišnje, dok su ta primanja u Americi dvaput viša. Arun Sarin, direktor „Vodafona”, zaradio je 11.700.000 evra prošle godine i tako se popeo na prvo mesto ove top-liste. Političari su daleko iza menadžera. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ima godišnju platu od 240.000 evra.
Zarada na propasti firme
Članak u „Herald tribjunu” pokazuje da su američki biznismeni počeli da menjaju navike zbog ekonomske krize koju su izazvali, kako kaže DŽozef Štiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, „sukobom interesa i pohlepom”. Prema anketi, polovina biznismena je smanjila troškove za putovanja. U London, u koji često idu, putuju biznis klasom. Odsedaju kod prijatelja a ne u skupim hotelima i voze se iznajmljenim biciklom umesto taksijem. Putovanja u Evropu su brza, ako je moguće i bez noćenja. Za razliku od američkih, nemački poslovni ljudi i dalje odsedaju u skupim američkim hotelima i vraćaju se s punim koferima, pa zbog toga neke prodavnice primaju evre. U Evropi se kriza još nije osetila na pravi način, a šoping u Americi je isplativiji nego u Evropi.
Svetska ekonomska kriza svakako je ugrozila, pa možda i uništila, japije koji su osamdesetih harali njujorškim Volstritom i londonskim Sitijem. Prepoznatljivi mladi biznismeni prvi put su ovde viđeni u filmu „Volstrit” s Majklom Daglasom u glavnoj ulozi. Opisivali su ih mnogi, a najcrnje američki pisac Bret Iston Elis u knjizi „Američki psiho”. Bili su moćni i bogati, a sada im mnogi predviđaju krah. I kažu nešto što je ubitačno za njih koji su stvarali i modu – da više nisu moderni.
Rade Pribićević, direktor za korporativne poslove „Dunav hrana grupe”, kaže da se japiji ne mogu poistovetiti s menadžerima, ali da među menadžerima ima japija. „Japiji su ljudi kojima je najvažniji visok stepen uspešnosti, dok menadžeri upravljaju procesom rada ili imovinom. Japiji neće izumreti zbog ekonomske krize, već će doći do revidiranja ekstremnih primanja. I to će možda postati trend.” Pribićević kaže da je sam termin japi (mladi urbani profesionalci) više stil života, ali da je sada čak i taj termin prevaziđen.
Japiji su mnogo zarađivali zahvaljujući okolnostima. Jedna od njih je internet-bum, kada su neki mladi ljudi zaradili milione dolara. „Tako je zarađivan veliki novac bez realne vrednosti posla. Sada će to biti malo racionalnije”, kaže Pribićević.
Ovaj direktor misli da se zarade vrhunskih menadžera/japija i trend da se ona smanje nikako ne mogu porediti sa situacijom kod nas. „U Srbiji su u nekim javnim preduzećima primanja visoka, ali na Zapadu su ta visoka primanja u privatnim firmama i vlasnik može da deli kolike hoće plate jer je to njegov kapital. Međutim, kada kriza prođe doći će do otrežnjenja. Takvih ekstrema da menadžer zaradi 300.000.000 dolara za godinu dana a da firma propadne kod nas nema.”
Ali, ono čega ima kod nas, to su sposobni poslovni ljudi s dobrim ugovorima u svojim firmama. „I u inostranstvu postoje primanja i otpremnine koji su zagarantovani i nisu vezani za uspeh firme. Primer za to je firma ’Enron’ koja je otišla pod stečaj, ali su njeni menadžeri izvukli novac. Stečaj je njima najviše odgovarao.”
Živi sam, jede sam, ne vezuje se
Japi kultura stvorena je početkom osamdesetih godina, uzlet je doživela devedesetih, a bum početkom 21. veka u kome je privatizacija i liberalna ekonomija, koje promovišu korporativni kapital, od mnogih država napravila korporacije, što je dramatično promenilo svet. Japi kultura ne da postoji nego je bila u svom uzletu. Sreća da je svetska ekonomska kriza pokazala u kojoj meri je to bio jedan prazan koncept, a po mom mišljenju i u kojoj meri je taj kapital koji je sada pukao zapravo čista apstrakcija, kaže Zorica Tomić, kulturolog.
„Japijevac je bio heroj novog doba. On je maneken kapitala – i služio je da pokaže potpuno nove odnose moći, koji su bili utemeljeni samo na jednoj kategoriji – profita, odnosno interesa. Uz to je išla logika da je sve moguće da se razmenjuje na tržištu, od lepote preko pameti ali one su morale biti numerički iskazane – koliko vrede nečije noge ili koliko naplatiti konsultantske usluge. Japi kultura je bila praktično jedini model koji se nudio kao operacionalan, uz taj model je išao i taj fanatizam uspeha i ideja o socijalnom alpinizmu. U istoriji, barem zapadnoevropskog kulturnog modela, sve epohe do japi kulture favorizovale su neku od vrednosti – sportski duh, umetnički talenat, moralne vrline… Japi kultura je sve to opozvala i poturala samo jedan standard – koliko ste u stanju da se prikažete kao pobednik tako što ćete uspeti da marifetlucima, tržišnim i komunikativnim, zeznete konkurente.”
Zorica Tomić kaže da uz japi kulturu ide nužno saznanje da je svet opasno mesto i da ako niste ajkula – bićete pojedeni. „Japi kultura je potpuno nov obrazac komuniciranja. Svaka osoba nije potencijalni izvor radosti, nego izvor najdublje frustracije. Dakle, i partner je postao konkurent. Japi kultura je donela bespoštednu konkurenciju u kojoj nema milosti ni prema kome, čak ni prema sopstvenom detetu ako vidite da će ugroziti vašu ideju o socijalnom uspehu. Japi kultura je solerska i izvor je frustracija. To znači: živim sam, jedem sam, ne vezujem se – nigde nisam za stalno, ne puštam korenje ni u jednoj stvari, ni u korporaciji jer postoji druga, konkurentska.”
„U Srbiji je posle 2000. godine otrežnjenje, koje je stiglo s demokratskim promenama, uslovilo olako obećanu brzinu, što je pretpostavljalo da se što pre sustignu standardi koji su ostali negde iza nas. Jedan od tih je japijevska kultura koja je ovde stigla možda čak i u dramatičnijoj verziji nego što se dve decenije razvijala u SAD, s devizom ’Samo najjači opstaju’, i favorizovanjem mladih kao da je to kvalitet po sebi. To je tranzitivna kategorija, užasno prazna jer ne upućuje na obrazovanje, vrline, veštine, sposobnosti, ni na šta osim na jednu praznu formu koja je za posledicu imala desetkovanje čitave jedne generacije ljudi koji su izašli izvan okvira tih mladih.”
Zorica Tomić kaže da je ovo kraj japi kulture i tako koncipiranog kapitala, ma koliko se svetski moćnici trudili da ga rekuperiraju. „Predviđam da su oni otišli i da je dobro što se to dogodilo. Odsustvo te demonstrativne sile globalnog kapitala imaće svoje dobre posledice tako što će mali privrednici početi da otvaraju radnje, a oni koji će i dalje jahati na japijevskom talasu biće demode. Ista stvar desila se kada je propadao Rim. Kada je počelo da se govori o recesiji, mladi ljudi su počeli da odbijaju da rade za velike korporacije, da žive u megapolisima, da budu uniformisani... Sada žele da žive u predgrađima, žene se, prave porodice, imaju kuće, gaje cveće. Mladi ljudi više ne žele da budu umreženi na taj način, da budu oruđe u rukama kapitala, niti da daju najbolji deo sebe korporaciji. Ako je suditi prema modi, taj trend će ovde vrlo brzo doći.”
Ratnička figura
Pojava japija kao globalnog fenomena desila se početkom osamdesetih u trenutku kada se kao ekonomski najmoćnija „kasta” formirana od mladih ljudi sa potpuno netradicionalnim zaleđem našla u centru svih novih oblika sticanja kapitala, kaže Ašok Murti, stilista. Bili su logični pratilac ekspanzije novih elektronskih tehnologija i neortodoksnih načina poslovanja na berzi. Pošto nisu imali šta da izgube (osim novca koji inicijalno nisu ni imali), mogli su da u poslove ulaze sa mnogo manje straha od posledica i da više rizikuju.
Murti kaže da je brzo stečeni novac tražio i drugačije opredmećenje. „To je vreme siluete sa jako naglašenim ramenima kao kod ragbi igrača i uskog struka – ratnička silueta koja je trebalo verbalno da nadomesti moć koju ovi igrači na svetskoj sceni moći nisu imali kao realno pokriće proisteklo iz prethodnog iskustva. „Mada naglašena, ova silueta (karakteristična za muškarce i žene) nije bila seksualno definisana i kao krajnji rezultat delovala je upravo zbog svoje karikaturalnosti androgeno, odnosno bespolno.”
„Statusni simboli su se takođe promenili – umesto onih koji su karakterisali „stari” novac (kuće u predgrađu, imanja, stabilne deonice) ova generacija se opredeljivala za one koji su mnogo očigledniji (stanovi u gradu, brza kola, zaslepljujući ’gadžeti’ koji ne moraju nužno imati neku jasnu funkciju...). Posledica na modnu industriju manifestovana je ekspanzijom „nove” italijanske mode i njenog načina poimanja i interpretacije luksuza. Armanija je kao modnu ikonu etablirala upravo japi generacija, ali i njegov estetski kontrapunkt Đani Versače – toliko o tome koliko je ovaj trend bio koherentan. Italijanska modna industrija je eksplodirala u samo nekoliko godina i u ekonomskom smislu potpuno preuzela primat od ranije etabliranih centara, pre svega Pariza. Visoka moda definitivno je izubila značaj a ono što nazivamo ’spremno za nošenje’ (visoke butik kolekcije, ali bazično konfekcija) postaje ono na osnovu čega se formira šira slika opredmećena u onome što se zove trend.”
Murti kaže da je pozitivna posledica to što je odeća za biznis okruženje postala mnogo udobnija i komfornija. „Ono što je najvažnije, počinje korozija striktnog poslovnog kodeksa oblačenja, prvo uvođenjem neformalne odeće kroz ’neformalni petak’ koji je doveo do procesa potpune individualizacije kao imperativa stila.”
Danas oni uspešniji japiji koji su preživeli nekoliko kriza uživaju u profitima ove revolucije – Bil Gejts je očigledan primer za ovo.
Ali, stvari danas izgledaju drugačije nego u neobuzdanim osamdesetim, kada je i uspostavljen najsuroviji način ličnog bogaćenja kao najpoželjnije forme društvenog ostvarenja pojedinca. Silueta ragbiste nestaje s modnog horizonta.
Murti kaže da ovog trenutka centralni fenomen koji pokušava da definiše modna teorija poslovnog stila jeste pronaći stil/izgled za ljude koji svoj posao obavljaju od – kuće. „Internet i svi načini komunikacije koje je sa sobom doneo omogućili su da pojedinac deo ili ceo posao obavlja iz svog doma ne gubeći vreme na transport i birajući sopstveno vreme kada će taj posao najefikasnije obaviti.” Na prvi pogled, to znači zbogom Armaniju i Versačeu, kakve sada poznajemo.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Biljana Srbljanović - grešnica

Biljanina Srbljanović, blogerka

NIN-om protiv "Koštunistana"

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Srbljanović je zanat pisanaja dnevnika za medije ispekla još devdesetih kada su zableške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koje je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograd su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i anatiratnog aktivistu na zapadu koji se ozbiljno trudio da "razume" Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.
Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. Njeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisnih - bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 - možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima …