Skip to main content

Danas sam dao otkaz u (k)NIN-u

Najstariji "srbijanski" heftičnik ostao je bez naciste, stranog plaćenika, bivšeg prijatelja Đorđa Vukadinovića, čoveka koji govori mržnju, serijskog izvršitelja holokausta nad Crnogorcima i drugim malim narodima, poštovaoca brojnih aevropskih, posebno afričkih i azijskih vrednosti...
Glavni razlog odlaska iz NIN-a, "kap koja je prelila čašu", je činjenica da urednici NIN-a nisu hteli da objave (odmeren) tekst o postavljenju gopodina Bujoševića (i posledicama) na mesto 1/3 glavnog i odgovornog urednika "Politike". (Na sreću, "internet revolucija" nam je podarila mesta gde ne morate ni da ekonomišete sa pridevima ni da pokušavate da zadovoljite karijerističke obzire urednika.)

BLOGOV DODATAK

Danas vam serviram antologijski izveštaj "Слатки живот Руса". Imaćete priliku da iz prve ruke pročitate opis hrabre avanture nesutrašivog gospodina Bujoševića koji svojim, skupim, nežnim i neotplaćenim kolima, zajedno sa borbenom gospođicom Anom Marijom i nepobedivom ekipom, u divljim brdima nealbanskog dela Kosova brani zapadne automobilske i geopolitičke vreednosti. UŽIVAJTE I ŠIRITE DALJE!

Слатки живот Руса

Драган Бујошевић

Док су други бежали, Саша Рус је инвестирао. Сада каже: “Само мирно можемо
да се изборимо за своје. А ово јесте моје. И немам где да одем одавде. Ово је последње.”

Среда, јутро (20. фебруар), дан пошто су гневни Срби на Јарињу полупали “гранични прелаз” између Србије и Косова и Метохије који ту стоји од потписивања Кумановског споразума. Било је 10.000 гневних Срба рекао је Слободан Самарџић у “Полиграфу” Антонели Рихи. Министар за Космет је објаснио да акција “није лепа, али је легитимна”.

Док путујемо ка Космету, Миливоје Михајловић, шеф канцеларије Владе Србије за односе са јавношћу, каже у “Кажипрсту” Даници Вученић да то није била добра акција. Михајловић је са Космета, из Приштине.

Полицајац МУП-а Србије на Рудници, “нашем граничном прелазу”, саопштава екипи “Ентер” телевизије да нема шансе да идемо даље.

Чујемо да министар Динкић пролази овуда у 11, да га сачекамо па да му се “прикачимо” – предлажемо зицер варијанту.

Неће овуда, тражимо му неки други пут – службено каже службено лице. Да ли то уче у школи – “мртав” глас и камено лице.

Мора да има нека рупа – не одустајемо.
Можете овуда горе, мало асфалта, после макадам – службеним тоном говори полицајац.

Нема везе макадам, него да ли ћемо зајебати “оне” – јуначимо се мислећи да тиме придобијамо службено лице Србије.

Излазите им иза леђа – службено лице саопштава службеним гласом.
Идемо. Напред екипа, сниматељи Дејан Тимотијевић и Горан Шапић, тонац Марко Баштић и возач Драган Ђурђевић у “фијату долбо”, иза у мојој “опел астри” Ана Марија Роси, редитељка емисије “Није српски ћутати” и ја.

Радосни смо и када нам на почетку макадама полицајац Србије записује регистрације кола и бројеве из личних карата. Мумламо “Брже пиши, брже!” и никоме не пада на памет да слути да нас записује као доказ да смо нестали на територији коју је Слободан Милошевић дао Уједињеним нацијама на владање и управљање и са које је повукао и војску и полицију Србије.

Радосни смо и када у кривину не можемо да уђемо нормално, него се три пута враћамо у рикверц. Опрез није наодмет, погрешан сантиметар гарантује слободан пад кола од бар 50 метара. Радосни смо и када мој ауто налегне на четири камена у покушају да се мимоиђемо са малим теретњаком. Радосна је и екипа док подиже “астру” са камења како би могла да крене.

Када нам се већ смучио макадам, видим џип и полицију. “Ово су њихови”, кажем бесно Ана Марији. Ћутим, да могу да нам кажу да се вратимо. Не реагују, пролазимо. Силазимо са макадама на асфалт, магистрални пут за Митровицу.

После смо у Митровици сазнали да су тим путем у њу стигле новине и хлеб. Млеко тог јутра није стигло у Митровицу. Освета УНМИК-а због освете Срба на Јарињу и Брњаку. Довољан доказ за тврдњу Микија Михајловића из “Кажипрста” да нисмо ништа научили из блиске прошлости о надгорњавању са јачим. Кинези кажу да се само глуп човек два пута саплиће о исти камен.
Ипак, разумем бес косметских Срба. Разумем, не значи и “подржавам”.

Очај испред села Лешак. Барикада УНМИК-а: борна кола, бодље на путу. Неки војник са француском заставом на реверу показује нам да прођемо. Има лице боје фудбалског краља Зидана и фудбалске наде Бенземе.

Возимо улицама Митровице закрченим колима и људима. Пластичне кесе на дрвећу прве упадају у очи.

Ма какви 10.000 људи на Јарињу, па ниси толико наиван, било их је око 400 – одговарају на моје питање тројица Митровчана.

Qуди, бре, Марко Јакшић и Слободан Самарџић рекли да је на Јарињу (прелаз ка Србији) и Брњаку (прелаз ка Црној Гори) било десет, односно шест хиљада људи.

Верујеш њима или нама? – њихово је питање на које се сви смејемо.
Спуштамо се до моста и кафића “Долче вита”. Моја је намера да ту снимим емисију. Остало ми од Ејзенштајнове “Монтаже атракције”: о горким стварима причамо у кафићу који се зове “Сладак живот” а камере иза наших леђа “сликају” мост раздвајања новог Берлина у Европи. Не зид раздвајања, него мост раздвајања. Да ли је икада било да мост раздваја? Ако није – биће! Верујте.

Зови ме Саша или Рус, како хоћеш, каже власник кафића, чије је тело реклама за сваки боди-билдинг клуб.

Саша или Рус је из јужне Митровице. Када је, како су рекли радикали, Милошевић пристао на капитулацију 1999. године, Рус се из рата вратио у кућу у јужној Митровици. Комшија Албанац му је рекао да му нико више не гарантује живу главу на рамену. Саша је са мајком, братом, две пушке и пиштољем дошао у северну Митровицу. Wегову кућу је срушио неки Албанац и на њеном месту подигао петоспратницу.

“Njему суд не тражи папире да докаже да је то његово, мени тражи. Не одустајем, судићу се до судњег дана” – каже Саша.

Када је влада социјалисте Мирка Марјановића у којој су потпредседници били радикали Војислав Шешељ и Томислав Николић, а министар Александар Вучић отишла са Космета – Рус је инвестирао. Милошевић, Марјановић, Николић, Вучић и Шешељ одлазе, а Саша стоји постојано кано клисурине и на горком месту прави “Сладак живот”.

Таман када смо завршили снимање емисије “Није српски ћутати” у којој су говорили Татјана Лазаревић и Звонко Миладиновић, стигли су испред “Долче вите” средњошколци и студенти демонстранти. Свакога дана они крећу у шетњу у 12 часова и 44 минута подсећајући да Резолуција 1244 Савета безбедности каже да је Космет у Србији.

Дејан и Горан снимају. Ана Марији је јасно да неће моћи да пређе мост и сними кадрове и у јужној Митровици, тражи од Звонка да јој дају снимке са целог Космета, и рат '99. и све после. На ивици круга који чине демонстранати причам са знанцима из Митровице. Прилази неки човек, видно узбуђен.

Вама ћу да кажем, ви сте поштен новинар. Видите како нам убијају децу.
Видите како нас уништавају. Да Срби не постоје. То им је циљ. А све може другачије.

Како, питам.

Па све би било другачије само када би Б92 извештавао другачије, одговара чудећи се мом незнању.

Како другачије, питам знајући да то што и сада покушавам да будем новинар нема никаквог смисла.

Када би пренео шта се овде догађа, одговара ојађени човек.
Мислите да објаве да су у Митровици сваки дан демонстрације, покушавам да нађем неко зрно саглашавања.

Тако је, да известе о овим демонстрацијама, и даље бесно, паклено бесно изговара човек који не скрива своју ојађеност због проглашавања независности Космета.

Извештавају сваки дан о томе, кажем.

У очима гневног човека више нисам поштен новинар.
И ти си исти, прелази ојађени човек на “ти” ваљда зато што нама Србима псовање на “ви” не иде од руке, псује се на “ти”.

И да знаш, Београд није српски град, уноси се ми се у лице човек који је сигуран да је правда на његовој страни.

Мало је то за његову тугу и ојађеност, па ми пљује у лице: “И да знаш, Београд није хришћански град.” Није више издржао. Одјурио је некуд. Та сила која га држи, не држи га на једном месту.

Разумем бесног човека, као што разумем људе из Митровице са којима сам причао пре него што ми је пришао. Разумем и када демонстранти у Митровици запале слику Бориса Тадића. “Они су у Хиландару, и зато смо ми и могли да дођемо у Хиландар”, рекао сам својим другарима из “Политике” са којима сам први пут био на Светој гори 1980. године и који су налазили длаку у јајету овом или оном монаху. Исто мислим и о свакој појединачној Српкињи и сваком појединачном Србину који су на Космету. И не мислим да је било који Србин са Косова запалио слику Бориса Тадића. Верујем да су ту слику запалили Војислав Коштуница и Томислав Николић, па то стављам њима на терет, а не Марјану Илинчићу, некада “чувару моста” а сада члану “Удружења породица ратних ветерана из 1912. године” који је само физички спалио слику Тадића са Кондолизом Рајс.

Демонстрације у Приштини нису организовали ни Коштуница ни Николић ни неки њихови. Зато су то демонстрације које свет може да разуме. Зато је на тим демонстрацијама Момчило Арлов, Србин који је из Босне избегао на Космет, молио да нико не напада новинаре. Рекао је да новинари извештавају о овом скупу, да се зато и зна о њему и да је то бољи начин да се о Србима на Косову чује по свету него по томе да су пребили новинара из Албаније (21. фебруар), што су сакрили београдски медији, али нису светски. Зато је у уторак (26. фебруар) Марко Јакшић, не онај Коштуничин, него студент, молио на телевизији “Мост” да се више ништа слично не догоди, ни пребијање новинара, ни паљење било чије слике. Рекао је јасно Јакшић – студенти демонстрирају, али су против насиља.

Обавили смо посао. Звонко нас нуди храном. “Време је за ручак, људи, на путу сте од 5 ујутро.” Кафана “Видовдан” на два-три километара је место у које вас Митровчани воде на крканлук. И не греше.

Петнаестак минута пре 16 часова из ТВ “Ентер” питају да ли могу да ме укључе у “Пресек”. Излазим испред кафане “Видовдан”. Наилази Горан Богдановић, члан преговарачког тима Србије о Космету. Тврди да се не може у Србију, не пуштају преко Јариња, вест да је оно отворено од 15 часова није тачна.

Описујући атмосферу у Митровици говорим за “Ентер” о ономе што тог тренутка видим и чујем. У кафани иза мене се пева уз музику. Слави се рођење детета, закључујем по човеку исцепане мајице. Преко пута у дворишту сеоске куће жена круни кукуруз, око ње кокошке и певци. То славље и та жена као да не знају да је проглашена независност, да се у Београду припрема митинг. Ти што славе рођење детета и та жена која круни кукуруз – јесу живот. А он постоји без обзира на ставове политичара.

Враћамо се у Митровицу по снимке које је Звонко обећао Ана Марији. На улазу у телевизију “Мост” неки мишићави типови једва пропуштају директора

Звонка, али му друга екипа мишићавих која је у моћном “аудију” не дозвољава да уђе у двориште његове телевизије. Ускоро видим да је то обезбеђење министара Драгана Ђиласа и Слободана Милосављевића. Ни њима није јасно како ће да се врате у Београд.

Нама мештани саветују да идемо неким путем на Брзеће.

Има ли знак за то скретање? питам.

Нема, све смо поломили да они (знате ко су “они”) не знају где су, одговара један Митровчанин.

Они ипак знају. На путу ка Београду наилазимо опет на препреку на путу: бодље на асфалту, два борбена оклопна возила, Французи. Зовем телефоном Драгана Ђиласа. Он каже да већ сат чекају на прелазу Јариње, оном што су га Срби полупали и запалили у уторак.

Развлаче каблове, постављају рефлекторе, не знам када ће да нас пусте и да ли ће да нас пусте, каже министар Србије саопштавајући тако чињеницу ко је власт јужно од Руднице.

Француски војник код села Ложиште, где смо ми заустављени, тврди да нико неће да буде пуштен преко Јариња, саветује да се вратимо, да пређемо мост и онда неким сеоским путевима некако стигнемо до Србије. Тако сазнајемо да они, ипак, знају и без путоказа.

Наилазимо на прву кућу. Домаћин у чуду. Објашњава да се онамо иде за Нови Пазар, а онамо за Рашку и све је тако “онамо”, нејасно и неодређено, “Када изађеш горе, онда идеш доле” и тако око 15 километара.

Возили смо по мраку, земљаним путем без иједне ознаке, два пута промашили правац, неколико пута упадали у каљугу из које не знамо како смо се извукли... После два сата вожње угледали смо полицајце Србије. И опет уписивање, име презиме, број личне карте, регистрација аутомобила. Сто метара ниже је асфалт, можда на километар-два Рашка, слобода, Србија.

И док смо се мајали по том беспућу, ниједном нисам опсовао Србе са Космета што су порушили Јариње и Брњак. Wима је све оправдано. Али није Коштуници који у претходној влади није спроводио Устав, а не спроводи га ни сада. Није ни Николићу који је изгубио рат са НАТО-ом, а сада митингује зарђалом кашиком. Није ни Тадићу који заборавља да је добио изборе, а понаша се као да их је изгубио.

И док смо се мајали по мраку у планини, говорио сам у себи да ћу понављати оно што ми је рекао Рус: “Само мирно можемо да се изборимо за своје. А ово јесте моја. И немам где да одем одавде. Ово је последње.”
И да ћу понављати оно што ми је рекла једна мудра и борбена Митровчанка: “Они који овде хоће да остану су за мирно решење, без обзира на то како ова ствар са Косметом на крају испадне. Они који су се спремили да иду или су већ једном ногом ван Косова, галаме и хоће оружје”.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne …