Tuesday, December 1, 2009

Nekro

Posle prljavih ratova u temelju balkanskih politika ostali su leševi. Imamo stare leševe – srebreničke, dunavske, jasenovačke, iz Račka, iz jama, fočanske, blajburške, sa "križnog puta", iz Batajnice... Kažu da su neki od njih već zastareli – navodno im je istekao politički rok trajanja. Naše nekropolitičare to ne može da zbuni. Dražin grob je večna rezerva – već dvadeset godina čuči na nekropolitičkom horizontu. Pojavili su se i novi aduti – ubijena su dvojica navijača i nekoliko kosovskih Srba. Mada oni su zastareli još za života. To mi je juna 1999. godine u "oslobođenoj" Prištini, pošto smo saznali da su bradati "oslobodioci" ubili dete srpskog policajca, objasnila dopisnica londonskog Independent-a – "ko drugome jamu kopa sam u nju pada".

I u danima kada se ne kopa politika ovde liči na morbidnu pijacu zločina. Leševi su odavno postali stub naših ideologija. Na javnoj sceni su se pojavili i eksperti čije veštine su preduslov za njihovo političko oživljavanje – speleolozi, ronioci, arheolozi, forenzički antropolozi i patolozi. Ulog je ogroman, ciljevi istorijski. Suočavanje sa zločinima i leševima treba da nas utera u Evropu, prosperitet i veću državu, ali i da nas spreči da uđemo u NATO, izgubimo identitet i stvorimo preveliku državu. Leš se koristi kao uberargument koji treba da učini bezvrednim stavove druge strane. Leš služi da sagovorniku oduzme pravo da bude saslušan. Nekrofilni diskurs zato nalaže da lešu kao adutu bude suprotstavljen drugi leš. Što je više leševa, argumenti u našoj perverznoj, nekropolitičkoj areni postaju jači.

Termin "nekropolitika" pozajmio sam od najvećeg kamerunskog istoričara. Ačile Mbembe ga je upotrebio sa drugačijim značenjem, da opiše potčinjavanje života snazi smrti. Ali, ovaj termin odlično opisuje i višedecenijski balkanski rat žrtvama, sve naše politike koje, umesto za rešenjima, tragaju za leševima.

Nekropolitikama su preko potrebni veliki zločini, ako je ikako moguće genocidi – pravi ili izmišljeni. "Nekažnjeni i zanemareni, ratni i genocidni zločini počinjeni nad Srbima od kraja XIX i u XX stoleću doživeli su svoje političko ovaploćenje u unutrašnjem uređenju druge, komunističke Jugoslavije", tvrdi Nikola Samardžić. Jedna beogradska antiratno-profiterska "inicijativa" piše da se u Srebrenici 1995. godine dogodio holokaust. Imam Nezim Halilović Muderis u svojim hutbama govori o jedanaest genocida nad Bošnjacima. Ako se pažljivije pozabavimo argumentima nekih kosovskih aktivista, shvatićemo da oni u stvari tvrde da se broj genocida koji su Srbi izvršili na Kosovu bitno ne razlikuje od broja albanskih žrtava u tim genocidima. Teško je bilo prebrojati genocide koje su u Kosovskoj Mitrovici "škije" izvršile u proleće 1998. godine. I jedan crnogorski mislilac se zabrojao, pa piše o "korpusu etnocida, genocida, pa i holokausta, prije u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu, a onda i u Crnoj Gori".

Decenijama su najrazličitije institucije korišćene za instrumentalizaciju žrtava i seljenje zla i njegovih ubilačkih fantazija iz prošlosti u sadašnjost i budućnost. Terali su nas da pređemo u stanje koje je jedan teoretičar alternativnih modernosti nazvao "sadašnja prošlost". Otpor uokviravanju sadašnjosti leševima ovde nosi rizik od karakternog ubistva, optužbe za izdaju ili služenje zločincima, u zavisnosti od toga kom nekropolitičkom ekstremu pokušate da se suprotstavite.

Naše nekropolitike su vitalne. Diskursi holokausta i genocida stalno iznova bivaju kontaminirani i prošireni. Ništa tu nije sveto. Lukrativna "kulturna dekontaminacija" utemeljena je na besprizornoj kontaminaciji i komodifikaciji sećanja na nacističko konačno rešenje. Dekontaminacija mora da traje večno. Njen uspeh ne sme da postane moguć, jer bi značio smrt nekropolitike.

Histerično izmišljanje nacifikacije zamaglilo je granice koje razdvajaju kontaminatore i dekontaminatore. Manihejstvo je njihova zajednička religija, a ambivalencija je njihov najomraženiji neprijatelj. Njihov diskurs nas dehumanizuje. Tera nas da političke ili etničke "Druge" vidimo kao zveri i da se sami osećamo kao pacovi, obeščašćeni objekti prividno očovečene deratizacije. Njih ujedinjuje i mržnja prema individualizaciji krivice i odgovornosti. Mada, deluje mi perverzno da su zločini jedino pitanje po kome neki naši "građanski" fundamentalisti odustaju od svog individualističkog kreda. Još nisam čuo da helsinška dijaspora, koja sve glasnije govori o kolektivnoj krivici i odgovornosti Srba, ikada pominje kolektivnu krivicu/odgovornost "građana Srbije". Tu ne treba zaboraviti ni kolateralnu diskriminaciju Bracike, Frenkija i drugova.

Današnja nacifikacija Srba, kao i nacifikacija Hrvata i Albanaca pre dvadesetak godina, doprinosi stvaranju crno-belih slika, najmoćnijeg oružja nekropolitike. Te slike treba da budu neuništive. Genocidnim namerama i istorijama pripisivani su atributi koji jasno sugerišu njihovu trajnost i nepromenljivost. Slušali smo o neuništivim mentalitetima i genetskim sklonostima. Ništa tu ne sme da bude slučajno. Pisane su i brojne debele istorije planske, viševekovne nacifikacije. Vertikala je jasna – kako krenemo od sveca koji 1284. godine "zavodio devojčice i kaluđerice", onda jula 1995. godine možemo da stignemo samo u Potočare. Šta drugo?

Jedna od mera uspeha nekropolitike je stepen omasovljenja krivice. Krivica je kolektivna, vole da kažu učitelji nekropolitike. Jedan njihov dobar đak je tu ideju 2005. godine izrazio nešto slikovitije:

"...Stara priča govori istinu
Nema niđe dobra u Srbinu
I ja kažem živa je istina
Nema boljeg od mrtvog Srbina."

Ovakve formulacije kolektivne krivice obično postanu široko prihvaćene u pretposlednjoj fazi nekropolitike. Poslednja – na sreću ne i neizbežna stanica u zloćudnom razvoju jedne nekropolitike, je (novi) masovni zločin. Zato naša egzistencija u svetu nekropolitika postoji samo kao hir istorije, mogućnost da protraćimo nešto vremena u životu koji neko, tu negde, blizu nas, shvata kao nezasluženo odsustvo iz masovne grobnice.

A na početku su bile samo reči. Među najviše i najčešće zloupotrebljenim su reči civilizacija, fašizam i patriotizam. (Moj omiljeni London Review of Books smatra da je fašizam po ovom pitanju najverovatnije neprikosnoven). To, naravno, ne znači da ne treba da budemo "civilizovani", da nema fašizma ili da je svaki patriotizam loš. Ipak, novija balkanska istorija nas je naučila da budemo izuzetno sumnjičavi prema svima onima koji uspaljeno viču da se bore protiv fašizma i uplašeni kada naiđemo na one koji se busaju patriotizmom.Civilizacija je političku nevinost izgubila nešto južnije.

Kada se suočite sa podsaharskom Afrikom, reči civilizacija i divljanje, omiljene fraze dehumanizujućeg "antifašizma" naših ustreptalih "Evropejaca", dobijaju novo značenje. U ime civilizacije ubijeno je nekoliko miliona stanovnika većeg od dva Konga. Reč civilizacija, izgovorena u evropocentričnoj jednini, u velikom delu podsaharske Afrike zvuči gore od najgore psovke. Kada zapadni Evropljani nisu znali kako da civilizuju afričke "divljake", oni su ih masovno ubijali – u 20. veku, ne u nekoj "mračnoj" i dalekoj prošlosti. Progres i civilizacija traže žrtvovanje. Britanci su to zvali "moralni napor", što je eufemizam za masovni zločin. I najnemoralniji napor je bio opravdan u borbi za trijumf tri moćna, zapadna "C" – Civilization, Christinaity, Commerce (civilizacija, hrišćanstvo, trgovina), kako je jedan legendarni britanski istraživač definisao ciljeve genocidne (ovde je ta reč primerena) evropske misije južno od Sahare.

Kada Evropljani u podsaharsku Afriku nisu izvozili civilizaciju ili pucali iz Krupovih topova, glavnog oružja prvih modernih genocida, oni su sejali svoju modernost. Tako su ispod Sahare – pored "progresa", "slobode" i nacionalne države, stigle i ideje o jasno izdiferenciranim identitetima. Posledica idejne evropeizacije Afrike je pokolj skoro petine stanovništva Ruande 1994. godine. "Neporecivo je da je genocid u Ruandi smišljen u glavama ljudi sa diplomama evropskih i američkih univerziteta koji su izgleda sa svojih studija poneli ideju o rasnoj čistoći koja je bila strana istoriji njihove zemlje", napisao je direktor afričkog programa Međunarodne krizne grupe.

Srećan sam što Evropljani nisu "evropeizovali" ili pobili sve afričke "divljake". Mada, štrecnem se svaki put kada Jugoslav Ćosić govori o ljudima i izgovori reč divljanje. Njemu je da pomene divljaštvo u programu kao drugima dobar dan. U javnom diskursu, divljaci i pripadajući leksikon smeju da postoje samo u prvom licu jednine. Te ružne reči sugerišu da su neki ljudi u stvari zveri. Zna se šta ljudi rade sa njima – ko ne zna neka poseti "Lovačku kuću" u sklopu Titovog ognjišta na Dedinju.

Problem je što divljanje može da se vrati kao bumerang. Koristeći danas ovu reč da dehumanizujemo ljude nad čijim postupcima se zgražavamo, mi opravdavamo njeno korišćene u budućnosti. Jednog dana neki od onih koje televizija B92 nije uspela da "pripitomi" uz pomoć Jugoslava Ćosića, "Velikog brata" i "Seksa i grada" možda osete gađenje nad zlodelima nekog pripadnika naroda za koji veruju da je kolektivno kriv i reše da se obračunaju sa "divljacima".

Svaki put kada naše nade smeštamo u civilizaciju (u jednini) i evropeizaciju treba da se setimo da je fašizam nastao u idiličnim evropskim gradovima čiji građani ne bacaju otpatke na ulicu, ne pljuju na trotoar i oko kojih sve, pa i Aušvic, savršeno funkcioniše. Fašizam je čist, uglađen i moderan. Najveći zločini izvršeni su u uniformama koje je dizajnirao Hugo Boss. Jevreje u vozove za Aušvic nisu uterivali musavi četnici sa crnim šubarama i kokardama. Čak i oni koji žele da preuveličaju veliko srpsko zlo to obično rade tako što ga evropeizuju. Nagrađivana bošnjačka rediteljka obukla je Mladićeve ratnike u "naci šik", a njihove žrtve smestila je u holivudski nacifikovane vagone. Da nekropolitika ide uz nekroumetnost mnogo pre Jasmile Žbanić pokazali su nam Vuk Drašković i Dobrica Ćosić.

I bez pomoći umetnika nekropolitika je vešta u izazivanju inflacije žrtava i krivaca. Ona je neprijatelj mira, jer polazi od toga da žrtve prethodnih ratova ne smeju da budu uzaludne – leševi treba da budu korisni. Leševi su idealan kamen temeljac svakog državotvornog projekta – velike Srbije, prirodne Albanije, unitarne Bosne, "evropeizacije"... Problem je u tome što želja da se maksimalno iskoristi njihova moć da menjaju granice i međunarodne ugovore može da dovede do novog rata i proizvodnje još leševa.

Krajem osamdesetih na sećanju na Jasenovac izgrađeno je verovanje da "gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje". Srebrenica je danas glavni adut za one koji žele Bosnu bez entiteta ili bez Srba. U senci ubijanja nevinih, streljanja bošnjačkih mladića čije su ruke bile vezane žicom, nastala je bošnjačka nekropolitika koja veruje da može da "poništi genocid", pretvori žrtvu u pobedu i, na kraju, "umaršira u Prijedor i Banja Luku". Ova nekropolitika je već ostavila kolateralne žrtve.

Pre par nedelja slušao sam ispovest Bošnjakinje koja već 14 godina zna u kojoj masovnoj grobnici su tela njenih najmilijih, ali ne može da ih sahrani, jer ta grobnica još nije ekshumirana. Bošnjačke vlasti neće da umanje bol ove Srebreničanke. Njihov cilj je da svake godine obezbede 300 do 500 identifikovanih leševa koji će 11. jula biti sahranjeni u memorijalnom centru u Potočarima. Da bi dinamika ritualizovanog, emocijama nabijenog masovnog ukopa žrtava srpske sramote bila nastavljena, da bi se od srebreničkih žrtava što duže i što više politički profitiralo, neke žene moraju godinama dodatno i nepotrebno da pate.

Jedna srpska nekropolitika pokušava da obavi dve nemoguće misije. Prva je negiranje srpskih zločina u Srebrenica. Druga se svodi na pokušaje posrebreničavanja srpskog stradanje u pretposlednjem (teško je ne zabrojati se) balkanskom ratu. Ali, u ratovima devedesetih jednostavno nije bilo "srpske Srebrenice" – "Srebrenice" u kojoj su Srbi bile žrtve. Počasno mesto u ove dve jalove misija dobija svaka zapadna budala koja je spremna da pomogne u negiranju ružne istine.

Nekropolitika negiranja Srebrenica je počela kao pokušaj sakrivanja leševa. Zato postoje sekundarne i tercijalne masovne grobnice. Ovde se ne radi samo o pokušajima da se zaštite zločinci. Među muškarcima koji su borili i onima koji su vršili zločine nije bilo malo ljudi koji su nekoliko godina ranije krenuli u preventivni rat. Jedna od glavnih poruka rane faze Miloševićeve vladavine bilo je "nikad više". Prvo su tražili da se setimo Jasenovca i Jadovna i prebrojimo "naše" leševe.

Nisam pomenuo Jasenovac i Jadovno da bi lešom "izbijao" leš. Srebrenica nosi mnogo uznemirujućih i zanemarivanih lekcija, ali jedna mi deluje posebno zapostavljeno. Srebrenica je i priča o tome kako moralni i humanistički imperativ "nikad više" može da se transformiše u sramno i zločinačko "još jednom". Jasenovac i Srebrenica se sudaraju u realnom svetu koji je natopljen krvlju istorije i verovanjima velikog broja običnih građana u kolektivnu krivicu drugih. Pokušaću ovde da stanem na tanak led i da pri tome ne potonem u provaliju u kojoj čame oni koji su relativizovali ili negirali masovne zločine.

Da bi plemenito "nikad više" bilo i sasvim bezopasno, da ne bi bilo pogrešno shvaćeno na prostorima na kojima caruje nekropolitika, ono mora biti, ne samo izgovoreno, već i shvaćeno bez kvalifikacija. U ovdašnjim mozgovima, po pravilu, čuči i jedno "nas". Ovde se "nikad više" prečesto razume kao "nikad više nas" ili "nikad više nama" – neke lekcije Holokausta nisu onoliko korisne i bezopasne koliko izgledaju na prvi pogled. Zato na prostorima na kojima vladaju etničke i multietničke nekropolitike može da se desi da krenemo od plemenitih ideja istine i suočavanja sa prošlošću i završimo u preventivnom (i genocidnom) "još jednom". (Logika je: 'ovca samo jednom ide na klanje', da mi nismo njih, genocid bi se nama desio još jednom...) Zato se u priči o genocidu u Srebrenici, pored užasa, zločina i sramote, krije i izuzetno opasno naličje suočavanja o kome nam metastazirana kultura političke korektnosti zabranjuje da govorimo.

Nekropolitika zahteva stalni angažman i žrtvovanje. Njene kriptokomunističke babice su naučile da sve borbe, naročito ideološke, moraju biti neprestane. Nekropolitika nam, nekada jasnije, nekada uvijenije, sugeriše da ne možemo govoriti o miru, jer postoje samo rat, pre rata i posle rata. Ona egzistira u skučenom, osporenom prostoru u kome je pobeda nemoguća, a poraz je uvek privremen.

Da bi žrtve postale vojnici buduće pobede, leševi moraju prvo postati leševi civila. Zločin – Račak je tu najbolji primer, mora biti "nad civilima". Nekropolitika od (para)vojnika pravi civile. Civili nisu jedine žrtve ratnih zločina. Zločini mogu biti izvršeni i nad vojnicima i zarobljenicima. Ali, što su žrtve nevinije i civilnije to su korisnije. Račak nam pokazuje koliko se nekropolitika isplati – ne znam da li je ikada ranije neka zajednica dobila državu u zamenu za 45 žrtava. Šta god mislili o najmlađoj balkanskoj zemlji, za našu zajedničku budućnost leševi iz Račka su opasni zato što predstavljaju svedočanstvo o veličini nekromoći, o državotvornom potencijalu leševa koji hrani svaku nekropolitiku.

Nude nam se i nekroaktivizam i nekrozabava. Svuda postoji neko ko pokušava da nas natera da odaberemo "naše" leševe i tako se naoružamo za izlazak u arenu. Nekropolitika zbunjuje i izluđuje. Francuski leš kojim su nas nedeljama tukli po glavi ponovo nas je približio gađenju, društvenom idealu nekropolitike, i još više odvojio od komplikovane realnosti. Nekropolitička histerija je nakratko prešla u orgiju gađenja. Zgađeni su prethodnih nedelja na Facebook-u pozivali na "seobu iz Srbije".

Nekropolitika frustrira. Nepristajanje može lako da nas odvede u drugu nekropolitiku. Pozivi na odustajanje od nekropolitika neretko bivaju dočekani pitanjem bombom – zašto sada? Nekropolitičari, naime, veruju da ovde nema druge politike, da su svi nenekrofilni politički akteri samo dobri ili loši ketmani. Oni smatraju da poziv na odustajanje od nekropolitike može imati smo jedan cilj – da depolitizuje "naše" leševe, da tako obesmisli "naše" žrtve, i to baš sada, kada je konačno došao "naš" red da uberemo najveći plod nekropolitike. Onaj ko traži odustajanje od svih nekropolitika biva optužen da, šta god da govori, u stvari samo želi da "nas" spreči da leševima žrtava dopišemo novo poslednje poglavlje nekroistorije.

Leševi obećavaju. "Ćeraćemo se još", kaže kletva ljutitog pesnika. Ali, na našu žalost o "ćeranju" mašta i previše onih koji o Matiji i njegov poeziji misle sve najgore. Leš je, da parafraziram "nacifikovanog" pesnika, najskuplja balkanska reč. Ovde i leševi ubijaju. Zato se bojim naših nekropolitika.

Thursday, August 13, 2009

Tkač

"Nije mi, međutim, lako da zamislim budućnost postgenocidne dece, koja se igraju na ćilimima satkanim od kostiju iz masovnih grobnica, dok im roditelji lažu da je reč o skupocenim persijskim sagovima."
Sabahudin Gruhonjić

Tuesday, August 11, 2009

Istorija budućnosti ili B92 pre pet godina

Da li ste primetili da više i ne gledate devedesetdvojku, da više ne čujete većinu nekada omiljenih glasova? Pitate li se zašto su danas glavni aduti ove stanice jedan radijski "Kokošinjac", izanđali "Alo, Alo" i telvizijske vesti za koje priloge rade uglavnom netelvizični i neuki izveštači koje verovatno ne bi primili ni na "TV Palmi"? Pitate li se zašto ste 17. marta dok su gorele kuće Srba na Kosovi i džamije u Beogradu i Nišu morali da gledate "ružičasti" kanal ili Bogoljubovu televiziju da bi saznali šta se dešava?
Imali smo pravo da očekujemo puno više od danas velike medijske kuće koja je devedesetih bila simbol neke druge Srbije. Kreativnost, visoki kvalitet i hrabrost ove tada male radio stanice činili su bolju budućnost mogućom. Posle rušenja diktatorskih režima slični mediji u istočnoj Evropi postali su popularna glasila i neki se danas ubrajaju u najuspešnije kompanije u svojim zemljama.
Devedesetdvojka je krenula suprotnim putem. Televizija je danas tek šesta po gledanosti u Srbiji. Najveći krivac za pad ove kuće i jadne rejtinge je Veran Matić, (su)vlasnik i jedan od zaslužnih za njen nekadašnji uspeh. Uz Verana odgovorna je i grupa njegovih najbližih saradnika. Pored Milivoja Čalije, Veranove desne ruke, tu su još kreativni direktor Srđan Anđelić, Iva Ivanišević, koja obavlja dužnosti urednice televizijskog programa i Sanda Savić, direktorka informativnog programa. Ali na njih nije potrebno trošiti reči. Izbor bliskih sradnika i delegiranje odgovornosti predstavlja za svakog ambicioznog poslovnog čoveka najteži deo posla na puto do uspeha. Ova četvorka je u samom vrhu devedesetvojke samo zato što verno sprovodi Matićevu volju.
Veran je jedan izuzetno topao čovek. Posle prvog susreta s njim ne možete izaći iz kancelarije a da ga ne zavolite. Do nedavno su čak i njegovi bivši sardnici bili spremni da vam "otkinu glavu" ako bi izneli makar i reč kritike. Matić je godinama bio njihov prijatelj, idol i iskreno voljeni "dobroćudni meda". Neki ni do danas nisu promenili mišljenje. Drugi su zgađeni onim što se dešava u kući, ali misle da ga ne treba javno kritikovati zbog starog prijateljstva i Veranovih "prvoboračkih zasluga". Treći ćute jer je B92 i dalje dobar poslodavac u srpskoj medijskoj industriji. Četvrti se ne oglašavaju jer misle da svaki "napad" na Verana znači pomoć u ovoj kući omraženoj trojci: Tijaniću, Kariću i Mitroviću. Peti bi već odavno otišli ali nemaju gde.
Prva reakcija jednog Veranovog saradnika kada sam pomenuo temu ovog teksta bilo je pitanje da li ja to namervam da tražim posao kod Karića ili na Pinku. U srpskoj javnosti opsednutom zaverama i strahom od neprijatelja još se nije zapatila ideja - koja je u samom temelju zapadnog prosperiteta - da je javna kritika poželjan sastojak na putu do uspeha. Svoj ogromni ugled devedesetdvojka duguje svojoj hrabroj i beskompromisnoj kritici svega lošeg u verovatno najsramnijem i najnepotrebnijem periodu naše istorije.
Ali kada se radi o kritici svog rada čelnici devedesetvojke su na žalost do grla zaglavljeni u balkanskom blatu. Svaku kritiku kuće doživljavaju kao napad i svako ko je iznosi mora biti jedan plaćeni, frustrirani, zli, povređeni ili sujetni čovek. Oni veruju da su svi oni koji ih krikuju samo instrumenti i trabanti njihovih "neprijatelja". Matićevoj odvojenosti od realnosti doprinosi i u demokratskoj javnosti sveprisutna nespremnost da se na bilo koji način "udari" na "svetu kravu" sa puno starih zasluga kakav je B92. Radio je za vreme Miloševića bio zatvaran četiri puta, a Matić i saradnici su do sada dobili četrnaest uglednih nagrada. Veliki broj ljudi iz novinarske branše i dalje veruje da je Veran čovek kome se ne treba zameriti koliko god da je loše ono što on radi.
Jedan od problema sa Matićem je u tome što on jednostavno ne razume televiziju i što pri tome insistira da u svemu ima poslednju reč. Tu nikakvi instant kursevi o marketingu i strani medijski stručnjaci ne mogu pomoći. Veran je obezbedio luksuznu, dobro opremljenu zgradu, dobio opremu i organizovao par BBC kurseva, pa sada izgleda misli da program može da mu pravi i uređuje bilo ko. Na današnjoj devedesedvojci uticaj i iskorišćenost zaposlenih obrnuto je proporcionaln njihovom koeficijentu inteligencije, talentu i spremnosti da pokažu inicijativu.
Na Veranovu žalost da bi publika gledala jednu stanicu njen program ipak moraju da prave kreativni i bar nečim obdareni ljudi. To, kao što zna svaki gledalac, još uvek ne znači da će taj program biti i dobar. Problem devedesetvojke je u tome što joj program - Matić ga zove "dostojanstveni mejnstrim" (što otprilike treba da znači "dostojanstveni Pink") - nije ni dobar ni gledan.
Matić i dalje ne uspeva da se odlepi od svoje nekada uspešne, ali krajne primitivne poslovne strategije: donacije, donacije i donacije. Iako je u međvremenu otkrio internet, marketing, "piplmetar", fokus grupe i BBC- jeve instruktore rezultata nema. Njegova televizija - izuzimajući sve jadniji informativni i sportski program - ovog leta često nije uspela da tokom dana emituje ni jedan jedini minut programa koji je proizveden u sopstvenoj produkciji.
Iako je radio i dalje slušan, televizija posle već jednogodišnje "pinkizacije" programa u osam uveče ima gledanost poredivu sa gledanošću "ružičaste" televizije u četiri ujutro. I to pošto su konačno svi oni koji su Matiću i Čaliji izgledali ili zvučali "alternativno" ili rasterani ili sasvim marginalizovani. Glavni aduti televizije su ove godine bili Maja Žeželj, bivša Karićeva spikerka, nimalo glamurozna "Luna Lu" i Robert Nemeček, jedan rashodovani čovek Željka Mitrovića.
Stiče se utisak da je Matić program devedesetdvojke zamislio kao mešavinu BBC-ja i jeftinog Pinka začinjenu visokoprofitabilnom, ali dosadno prezentiranom pričom o genocidu i etničkom čišćenju ("Istina, odgovornost, pomirenje"). U ovom medijskom bastardu nema, na primer, mesta za programe o kulturi. Čitajući ispitivanja javnog mjenja i spisak medijskih "meta" marketinških agencija koje ovde zastupaju izdašne uvoznike uložaka, piva i šampona Matić i Čalija su odlučili da svoj program očiste od kulture i tako stanicu učine komercijalnijom.
Pri tome teško je shavatiti kako se može praviti komercijalna televizija ako se u informativnom programu kopira zastarela BBC-jeva škola koja pravi visokokvalitetan, ali krajnje skup, nekomercijalan i sve manje gledan program. Broj BBC-jevih gledalaca stalno opada. Već više od deset posto Britanaca ne gleda ni minut ovog programa nedeljno iako je svako domaćinstvo u Velikoj Britaniji obavezno da izdvaji 116 funti godišnje (preko hiljadu dinara svakog meseca) za BBC. U BBC-jev budžet se svake godine tako slije oko četiri milijarde evra "javnih" para. Ako je želeo da pravi dobar, ali komercijalni i atraktivan televizijski informativni program Veran je morao da se osloni na dinamičnu koncepciju sve gledanijih vesti koje emituju američki CBS i FOX News ili britanski Sky News.
Jedan od uzroka Veranove teško shvatljive neodgovornosti je njegovo ubeđenje da ova kuća, koliko god da je loša, jednostavno ne može da propadne. On s razlogom veruje da će njegov medijski brod pre nego što eventualno potone kupiti neki od srpskih finasijskih giganata, tipa nedavno pominijane Delte. Tu su naravno i druge uspešne kompanije koje verovatno imaju interes da dobro plate za raskošno opremljenu televiziju čiji signal pokriva sve veći deo Srbije. Objašnjenje zašto se Matić ovako odnosi prema budućnosti B92 leži prvenstveno u tome kako je do došao do pune kontrole nad njom.
Verana Matića su zlobnici pogrešno opisivali kao "šabačkog Teda Tarnera". Životni put CNN-ovog dugogodišnjeg gazde nema dodirnih tačaka sa Veranovom biografijom. Pre nego što je Tarner prodao svoje "mezimče" gledanost CNN-a je stalno rasla. Ovde je puno važnija činjenica da je Tarner za razliku od Matića sam zaradio svoje pare. Veran je danas najuspešnija srpska sponzoruša. Verujem da među deset prvih sponzoruša u Srbiji nema ni jedne koja ima velike grudi, blajhanu kosu i silikonske usnice. Većina šampiona u ovom viskoprofitabilnom "sportu" verovatno nije nikada ni posetila dorćolsku "Silikonsku dolinu". Pored Matića u samom vrhu "prve lige" je i grupa šezdesetosmaških kameleona i nešto nostaligične "dece komunizma".
Mislim da biti uspešna sponzoruša predstavlja po sebi dostignuće vredno poštovanja. Ovaj širom sveta poželjan status (na engleskom "gold digger") ne podrazumeva nemoralne ili protivzakonite radnje. Glavni problem sa Matićem nije u tome kako je došao do tuđeg novca za svoju stanicu, čak ni u tome što je kasnije prisvojio veliki deo ove medijske kuće, već u tome šta je uradio sa "svojom" devedesetdvojkom. Da je Matić napravio dobru televiziju vlastoljublje i vešto prikriveno srebroljublje bi mu bili oprošteni. Na žalost ovde se niko, pa ni najglasniji branioci takozvane "druge" ili "evropske" Srbije, nije držao zakona kao pijan plota. U srpskoj ratno-sankcijskoj kleptokratskoj tranziciji Matić verovatno spada u poštenije, i može se bez ironije reći društveno korisne srpske tajkunčiće. A i kako kaže stara poslovica, u devetnaestom veku omiljena među precima današnje američke poslovne elite: "Samo nemojte pitati kao sam zaradio prvi milion."
Mada je pitanje vlasništva najnebitniji deo priče o devedesedvojkinom padu zanimljivo je da je Adam Mihnjik - slavni poljski novinar i urednik sa kojim Matić najviše voli da se poredi - odlučio da ne uzme taj "dozvoljeni" miliončić. On je predao upravljanje kućom u vremenu tranzicije onima koji su bili sposobni da je vode. "Uspeh Gazete je proizvod mojih kolega... koji su uspeli da organizuju moderan uređivački odbor i funkcionalnu kompaniju. Moj doprinos je ograničen na činjenicu da nisam uspeo da sve to uništim", rekao je Mihnjik povodom desetogodišnjce devedesetvojkinog "vršnjaka", GazeteViborče, 1999.godine. (izvor: http://www.freemedia.at/IPIReport2.00/33Michnik.htm) Agora, medijska imperija nastala iz Gazete Viborče, je za samo 12 godine od osnivanja postala jedna je od 20 najvećih kompanija u istočnoj Evropi prvenstveno zato što je Mihnjik, za razliku od Matića, rešio ne bude "gazda" i da Agora ne bude "njegova kompanija".
Samo zahvaljujući čestom i skupom izbornom "političkom marketingu" i donatorskim parama devetesetvojka koje se mnogi od vas verovatno sećaju nije sasvim uništena. Jedan od "preživelih" mi je nedavno rekao da se oseća kao vrsta u izumiranju. U ovoj velikoj kući još ima ovakvih "dinosaurusa" koji su pošteđni u kreativnom čišćenju koje su sproveli najbliži saradnici gazde bez vizije, mašte i - što je možda najneverovatnije - bez hrabrosti. Unutrašnja borba protiv sebe i svojih demona nekad zahteva puno više hrabrosti nego borba protiv Miloševića i njegovog svemoćnog DB-a.
Zbog nedostatka ove hrabrosti kod onih koji od rušenja Miloševića upravljaju javnom i političkom scenom Srbije našoj bedi se danas jedva nazire kraj. Bilo bi dobro da za početak jedan od njih, Veran Matić, nekako proba da poput Mihnjika dobije svoj lični rat i da odbrani devedesetdvojku od sebe kao što je odbranio od Miloševića. Bilo bi loše ako se savim uruši medijska kuća koja je godinama ovde verovatno bila nešto najbliže toliko satanizovanoj "Evropi", odnosno svemu onome čemu većinska Srbija danas konačno stremi. Veranov lični poraz pozdravili bi svi neprijatelji naše budućnosti.

Monday, July 27, 2009

Trijumfalni marš jednoumlja

"Liberalno" žutilo se širi. Uz sve Reljićeve mane i brljotine - koje nisu male, sumnjam da će ga u NIN-u zameniti neko bolji. Ovo pišem imajući u vidu gde su vlasnici verovatno najgore švajcarske novine regrutovali novoimenovanog glodura. Nije strašno to što je "Blic" dno od novine, već što obožavaoci tog prozapadnog trash-a veruju da je to medijsko đubre - koje istovremenemo valja i gole sise i "žensku vladu" - dobra i profesionalno pravljena novina.

Tuesday, June 23, 2009

jesus is coming

'fasten your seat belts, jesus is coming soon':
Rapture Index (the prophetic speedometer of end-time activity): 166

Predsedniku Ahmedinedžadu, s ljubavlju

"...Mora se početi od ličnog primera i konkretnog problema. Ako smo nezadovoljni pasivnošću birača i rezultatima izbora, učinimo sve da oni budu drugačiji. Ako delimo zabrinutost građanki i građana, onda ih moramo ohrabrivati i objašnjavati da su evropski put i reforme, a ne odustajanje od politike i sopstvenog života, najbolje rešenje za njihove probleme..."

Latinka Perović i prijatelji




Monday, June 22, 2009

Srpski rodoljubi i evropski šovinisti

Jedan (mislio sam ponosni) nacionalista ubeđivao me je prošle nedelje da je on samo "rodoljub". Sa indignacijom je odbijao tvrdnje da je očito da je nacionalista. Nije pomoglo ni to što sam isticao da mislim da tu nema ničeg lošeg, da je cela planeta (u osnovi) nacionalistička, da su danas čak i skoro svi 'učinkoviti', pravi levičari nacionalisti, da su SAD toliko nacionalističke da je to nemoguće prenaglasiti... Nije se dao.
Ali, dok naši nacionalistički intelektualci beže u "rodoljublje" (i iz kauča merkaju Tomine rezultate), srpskim medijima dominira jedan ekstremni, mržnjom nabijeni nacionalizam koji, u nedostatku bolje reči, možemo nazvati "evropskim". (Ovaj nacionalizam nema veze sa krhkim evropskim identitetom, koji bi neki političari želeli da vide u EU.)
Govor ovdašnjih histeričnih i samouvernih javnih zastupnika ovog nacionalizma neodoljivo podseća na rasizam (i nacionalizam) belih "kolonista" u Rodeziji, današnjem Zimbabveu. Ovi evro-Afrikanci su 1965. godine proglasili nezavisnost svoje rasističke države. Bela manjina se u Rodeziji konstituisala kao "imaginarna zajednica" oko mitova i samorazumevanja koje se u malo čemu razlikuje od idejne i ideološke potke na kojoj je sagrađena Latinkina Srbija.
Slične zajednice 'izabranih' i 'prosvećenih' belih "kolonista", moćnih 'Evropljana' u moru 'primitivnih' i 'nepopravljivih' Afrikanaca, nastajale su polovinom prošlog veka i u Alžiru i Keniji, svuda gde je pokušavano plansko 'izbeljivanje' i modernizovanje autohtonog stanovništva. Belci, nabijeni ignorancijom, 'mentalitetom opsade' i mržnjom, čvrsto su verovali da znaju šta treba crnoj većini.
Ovdašnji ekvivalent rasnog inžinjeringa, koji je u Rodeziji sprovođen kao preduslov modernizacije, je mentalni inženjering - "evropeizacija" obogaćena "dekontaminacijom. I u podsaharskoj Africi pre pola veka, kao i danas u Srbiji, samoproglašena arogantna i bezobzirna elita je projekat koji nameće pravdala potrebom da se 'civilizuje', modernizuje i evropeizuje 'zatucano' stanovništvo. U oba slučaja polazilo se od arhaičnog shvatanja modernosti i modernizacije, modernizacije bez alternativa ili "još ne" modernizacije.
'Još ne' jer po ovom, prevaziđenom, ali u Srbiji izuzetno popularnom shvatanju, kao jedino merilo se uzima dostignuta zapadna modernost. Ostatak sveta samo treba da jednog dana, u budućnosti, stigne do tog nivoa, gde 'još nije'. Oni koji se, kako izgleda 'modernizatorima', ne kreću u zadatom pravcu (koji, naravno, "nema alternativu"), bivaju proglašani svojevrsnim civilizacijskim otpadom, narodima (ili rasama) odanim oklevetanim ili 'prevaziđenim' vrednostima, ljudima koji ne zaslužuju ni ljudske obzire i milost ni pravo da biraju i štite svoje nacionalne ili građanske interese. Takvima se, kako veruju ratnici za 'civilizaciju' u jednini, uvek mora govoriti šta da rade i nametati ono što je za njih dobro. Logika ovakvog "evropskog" nacionalizma je zato i šovinistička i rasistička.

Saturday, June 20, 2009

Srpski pacovi

Jedna američka umetnica i aktivistkinja želela je prošlog meseca da upozna ovdašnje antiratne (i srodne) aktivistkinje. Nabrajajući brojne opcije i inkarnacije aktivizma koje su na raspolaganju na srpskoj mirotvornoj i demokratizatorskoj sceni, pomenuo sam i gospođu koja vodi centar koji u nazivu ima reč "dekontaminacija". Moja sagovornica, američka Jevrejka čija su dva člana porodice ubijena u "Novosadskoj raciji", zbunjeno me je podsetila da je zanimaju aktivistkinje koje se bave ljudima, a ne životinjama sa nepoželjnim higijenskim i nutricionističkim navikama.
Činjenica da jedna osoba čiji su najbliži rođaci bili žrtve Holokausta, koja poznaje Balkan iz različitih uglova (tokom bombardovanja Srbije 1999. godine bila je u Tirani i tamo je "dokumentovala" stradanje albanskih civila, naročito kosovskih žena), ne može da razume ovdašnji (anti)nacifikatorski žargon, ilustruje na kakve perverzije smo se navikli i na kakav diskurs smo, svesno il ne, pristali.
Ova spontana primedba ukazuje i na jedan od glavnih problema vezanih za "dekontaminaciju" i "denacifikaciju". (Mislim da je centar o kome pišem u malo dužem, originalnom nazivu imao i reči "... i denacifikaciju".) Šta stvarno želite da postignete ako čak i oni koji nemaju nikakvog razloga da sumnjaju u vaše motive misle da vređate ljude i obraćate se pacovim? Da li je suočavanje (za koje naši dileri denacifikacije tvrde da je neophodno i da je preduslov svega) možda postalo mnogo teže, ako ne i nemoguće, jer oni koji na njemu insistiraju ne vređaju samo inteligenciju građana koji oklevaju da prepoznaju sramnu prošlost?

I posle komiteta kabinet

Desetak dana pre nego što su, po drugi put u poslednjih petnaestak godina, NIN oslobodile "zdrave", proevropske tabloidne snage, ponudio sam (koštuničavom) gloduru da napišem tekst o koraku nazad po pitanju medijskih sloboda u Srbiji, o činjenici da je megakabinet sa Andrićevog venca odlučio da ne imenuje samo glodura "najstarijeg dnevnog lista na Balkanu" već i njegove glavne kerbere.
Bilo mi je zanimljivo i da tadićevske "demokratsk(ij)e" snage manje veruju svojim ljudima (Bujoševiću) nego što su poražene i oklevetane "patriotske" snage verovale svojim ljudima (gospođa Smajlović) i da moćnici ponovo ne postavljaju samo glavne urednike. (Mada, jedan od mojih malobrojnih "izvora" je izneo hipotezu da megakabinet možda samo želi da materijalno podmiri tri partijsko-novinarska poslušnika.)
Verovanje da je objavljivanje jednog ovakvog teksta u NIN-u i legitimno i "društveno opravdano" bilo je pojačano saznanjima o načinu kako se Dragan Janjić, najpartijskiji i najbahatiji član uredničkog, paranovinarskog trojstva, ponaša unutar redakcije i još poraznijom činjenicom da naručene tekstove u "evropeizovane" novine smešta isti urednik koji je (navodno) pustio sramnog "Vojka i Savla" i ponosno služio svim demokratskim i nedemokratskim režimima.
Možda ne delite moje opsesije i smisao za lepotu, ali mogućnost da su se 2009. godine u promovisanju paraevropskih vrednosti sjedinili "Peščanik", u liku Miše Brkića, trećeg člana uredničkog trojstva koje je poslao kabinet, i "Vojko i Savle" deluje kao malo remek delo umetnosti evropeizirajuće tranzicije.
Visoki umetnički utisak ostavlja i uloga koju je najviši srpski kabinet izgleda dodelio Bujoševiću. Viski novinar je prvo imao da bude Nikola Šainović, da očisti ili sasvim pacifikuje dosledne, i zato nepouzdane, profesionalne i/ili (iskreno) patriotsko-nacionalističke snage koje je dovela ili promovisala gospođa Smajlović, kako bi kasnije mogao da deluje kao Zoran Lilić i ne meša se u svoj posao, odnosno sve ono što rade poslušne medijske krpe za sve sisteme, latinkinizovani "proevropski" talibani i partijsko-medijski žandar poslat direktno iz ministarstva.
Samožive i bahate "prozapadne" snage -- i one Latinkine, ideologizovano šovinističke, i one neideološki lopovske, stisunute uz skute (nekada) Đinđića ili (danas) Tadića -- ne stoje dobro sa novinarskim talentom, etikom i radnim elanom. Slično Miloševićevim medijskim slugama, oni znaju da su poslušnost i silikonski stav glavni kriterijumi u kabinetsko-komitetskoj državi, bila ona Latinkina ili Borisova ili neka frankenštajn kombinacija ove dve. Ako uzmemo u obzir da veliki deo "konzumenata" smatra da je dobar novinar onaj koji deli njihove stavove, onda postaje jasnije kako su dosadni masturbatori sumnjivog morala stigli do ugleda i visokoprofitabilnog mesta u uredničkom trojstvu regrutovanom na Andrićevom vencu.

BLOGOV DODATAK

Danas ćete moći da spalite iluzije kojih niste bili svesni i pročitate remek delo gospođice Ivane Anojčić. Ovim tekstom, objavljenim u "Politici", naša lepa novinarka nije samo pomogla Bilu Gejtsu da razume svoju biografiju, rasvetlila važan fenomen savremenog sveta i raskrinkala jedan mit, već je istakla neophdnost da svi rečnici engleskog jezika budu dopunjeni u skladu sa njenim mudrim i originalnim uvidom.
UŽIVAJTE I OBRAZUJTE SE!

Kraj mita o japijima
Ivana Anojčić
(Politika, 22/12/2008)
Ceo svet obišla je vest da su trojica direktora „DŽeneral motorsa”, „Forda” i „Krajslera” od američkog Kongresa zatražila 34.000.000 dolara pomoći uz obećanje da će, dok traje kriza, umesto za velike plate raditi za jedan dolar. U Vašington su doputovali automobilima. Prethodna poseta Vašingtonu ovih mogula proizvođača automobila izgledala je drugačije. Doputovali su u tri korporativna aviona da bi zatražili pomoć i nisu nudili da rade bez plate.

Sasvim dovoljan znak da se menja status top-menadžera, često poistovećivanim s japijima. Visoke plate i nagrade su jedan od zaštitnih znakova i pitanje je da li će i dalje biti. Sada su oni na vrhu. Francuski predsednici korporacija i direktori zarađuju najviše u Evropi, prosečno šest miliona evra godišnje, dok su ta primanja u Americi dvaput viša. Arun Sarin, direktor „Vodafona”, zaradio je 11.700.000 evra prošle godine i tako se popeo na prvo mesto ove top-liste. Političari su daleko iza menadžera. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ima godišnju platu od 240.000 evra.
Zarada na propasti firme
Članak u „Herald tribjunu” pokazuje da su američki biznismeni počeli da menjaju navike zbog ekonomske krize koju su izazvali, kako kaže DŽozef Štiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, „sukobom interesa i pohlepom”. Prema anketi, polovina biznismena je smanjila troškove za putovanja. U London, u koji često idu, putuju biznis klasom. Odsedaju kod prijatelja a ne u skupim hotelima i voze se iznajmljenim biciklom umesto taksijem. Putovanja u Evropu su brza, ako je moguće i bez noćenja. Za razliku od američkih, nemački poslovni ljudi i dalje odsedaju u skupim američkim hotelima i vraćaju se s punim koferima, pa zbog toga neke prodavnice primaju evre. U Evropi se kriza još nije osetila na pravi način, a šoping u Americi je isplativiji nego u Evropi.
Svetska ekonomska kriza svakako je ugrozila, pa možda i uništila, japije koji su osamdesetih harali njujorškim Volstritom i londonskim Sitijem. Prepoznatljivi mladi biznismeni prvi put su ovde viđeni u filmu „Volstrit” s Majklom Daglasom u glavnoj ulozi. Opisivali su ih mnogi, a najcrnje američki pisac Bret Iston Elis u knjizi „Američki psiho”. Bili su moćni i bogati, a sada im mnogi predviđaju krah. I kažu nešto što je ubitačno za njih koji su stvarali i modu – da više nisu moderni.
Rade Pribićević, direktor za korporativne poslove „Dunav hrana grupe”, kaže da se japiji ne mogu poistovetiti s menadžerima, ali da među menadžerima ima japija. „Japiji su ljudi kojima je najvažniji visok stepen uspešnosti, dok menadžeri upravljaju procesom rada ili imovinom. Japiji neće izumreti zbog ekonomske krize, već će doći do revidiranja ekstremnih primanja. I to će možda postati trend.” Pribićević kaže da je sam termin japi (mladi urbani profesionalci) više stil života, ali da je sada čak i taj termin prevaziđen.
Japiji su mnogo zarađivali zahvaljujući okolnostima. Jedna od njih je internet-bum, kada su neki mladi ljudi zaradili milione dolara. „Tako je zarađivan veliki novac bez realne vrednosti posla. Sada će to biti malo racionalnije”, kaže Pribićević.
Ovaj direktor misli da se zarade vrhunskih menadžera/japija i trend da se ona smanje nikako ne mogu porediti sa situacijom kod nas. „U Srbiji su u nekim javnim preduzećima primanja visoka, ali na Zapadu su ta visoka primanja u privatnim firmama i vlasnik može da deli kolike hoće plate jer je to njegov kapital. Međutim, kada kriza prođe doći će do otrežnjenja. Takvih ekstrema da menadžer zaradi 300.000.000 dolara za godinu dana a da firma propadne kod nas nema.”
Ali, ono čega ima kod nas, to su sposobni poslovni ljudi s dobrim ugovorima u svojim firmama. „I u inostranstvu postoje primanja i otpremnine koji su zagarantovani i nisu vezani za uspeh firme. Primer za to je firma ’Enron’ koja je otišla pod stečaj, ali su njeni menadžeri izvukli novac. Stečaj je njima najviše odgovarao.”
Živi sam, jede sam, ne vezuje se
Japi kultura stvorena je početkom osamdesetih godina, uzlet je doživela devedesetih, a bum početkom 21. veka u kome je privatizacija i liberalna ekonomija, koje promovišu korporativni kapital, od mnogih država napravila korporacije, što je dramatično promenilo svet. Japi kultura ne da postoji nego je bila u svom uzletu. Sreća da je svetska ekonomska kriza pokazala u kojoj meri je to bio jedan prazan koncept, a po mom mišljenju i u kojoj meri je taj kapital koji je sada pukao zapravo čista apstrakcija, kaže Zorica Tomić, kulturolog.
„Japijevac je bio heroj novog doba. On je maneken kapitala – i služio je da pokaže potpuno nove odnose moći, koji su bili utemeljeni samo na jednoj kategoriji – profita, odnosno interesa. Uz to je išla logika da je sve moguće da se razmenjuje na tržištu, od lepote preko pameti ali one su morale biti numerički iskazane – koliko vrede nečije noge ili koliko naplatiti konsultantske usluge. Japi kultura je bila praktično jedini model koji se nudio kao operacionalan, uz taj model je išao i taj fanatizam uspeha i ideja o socijalnom alpinizmu. U istoriji, barem zapadnoevropskog kulturnog modela, sve epohe do japi kulture favorizovale su neku od vrednosti – sportski duh, umetnički talenat, moralne vrline… Japi kultura je sve to opozvala i poturala samo jedan standard – koliko ste u stanju da se prikažete kao pobednik tako što ćete uspeti da marifetlucima, tržišnim i komunikativnim, zeznete konkurente.”
Zorica Tomić kaže da uz japi kulturu ide nužno saznanje da je svet opasno mesto i da ako niste ajkula – bićete pojedeni. „Japi kultura je potpuno nov obrazac komuniciranja. Svaka osoba nije potencijalni izvor radosti, nego izvor najdublje frustracije. Dakle, i partner je postao konkurent. Japi kultura je donela bespoštednu konkurenciju u kojoj nema milosti ni prema kome, čak ni prema sopstvenom detetu ako vidite da će ugroziti vašu ideju o socijalnom uspehu. Japi kultura je solerska i izvor je frustracija. To znači: živim sam, jedem sam, ne vezujem se – nigde nisam za stalno, ne puštam korenje ni u jednoj stvari, ni u korporaciji jer postoji druga, konkurentska.”
„U Srbiji je posle 2000. godine otrežnjenje, koje je stiglo s demokratskim promenama, uslovilo olako obećanu brzinu, što je pretpostavljalo da se što pre sustignu standardi koji su ostali negde iza nas. Jedan od tih je japijevska kultura koja je ovde stigla možda čak i u dramatičnijoj verziji nego što se dve decenije razvijala u SAD, s devizom ’Samo najjači opstaju’, i favorizovanjem mladih kao da je to kvalitet po sebi. To je tranzitivna kategorija, užasno prazna jer ne upućuje na obrazovanje, vrline, veštine, sposobnosti, ni na šta osim na jednu praznu formu koja je za posledicu imala desetkovanje čitave jedne generacije ljudi koji su izašli izvan okvira tih mladih.”
Zorica Tomić kaže da je ovo kraj japi kulture i tako koncipiranog kapitala, ma koliko se svetski moćnici trudili da ga rekuperiraju. „Predviđam da su oni otišli i da je dobro što se to dogodilo. Odsustvo te demonstrativne sile globalnog kapitala imaće svoje dobre posledice tako što će mali privrednici početi da otvaraju radnje, a oni koji će i dalje jahati na japijevskom talasu biće demode. Ista stvar desila se kada je propadao Rim. Kada je počelo da se govori o recesiji, mladi ljudi su počeli da odbijaju da rade za velike korporacije, da žive u megapolisima, da budu uniformisani... Sada žele da žive u predgrađima, žene se, prave porodice, imaju kuće, gaje cveće. Mladi ljudi više ne žele da budu umreženi na taj način, da budu oruđe u rukama kapitala, niti da daju najbolji deo sebe korporaciji. Ako je suditi prema modi, taj trend će ovde vrlo brzo doći.”
Ratnička figura
Pojava japija kao globalnog fenomena desila se početkom osamdesetih u trenutku kada se kao ekonomski najmoćnija „kasta” formirana od mladih ljudi sa potpuno netradicionalnim zaleđem našla u centru svih novih oblika sticanja kapitala, kaže Ašok Murti, stilista. Bili su logični pratilac ekspanzije novih elektronskih tehnologija i neortodoksnih načina poslovanja na berzi. Pošto nisu imali šta da izgube (osim novca koji inicijalno nisu ni imali), mogli su da u poslove ulaze sa mnogo manje straha od posledica i da više rizikuju.
Murti kaže da je brzo stečeni novac tražio i drugačije opredmećenje. „To je vreme siluete sa jako naglašenim ramenima kao kod ragbi igrača i uskog struka – ratnička silueta koja je trebalo verbalno da nadomesti moć koju ovi igrači na svetskoj sceni moći nisu imali kao realno pokriće proisteklo iz prethodnog iskustva. „Mada naglašena, ova silueta (karakteristična za muškarce i žene) nije bila seksualno definisana i kao krajnji rezultat delovala je upravo zbog svoje karikaturalnosti androgeno, odnosno bespolno.”
„Statusni simboli su se takođe promenili – umesto onih koji su karakterisali „stari” novac (kuće u predgrađu, imanja, stabilne deonice) ova generacija se opredeljivala za one koji su mnogo očigledniji (stanovi u gradu, brza kola, zaslepljujući ’gadžeti’ koji ne moraju nužno imati neku jasnu funkciju...). Posledica na modnu industriju manifestovana je ekspanzijom „nove” italijanske mode i njenog načina poimanja i interpretacije luksuza. Armanija je kao modnu ikonu etablirala upravo japi generacija, ali i njegov estetski kontrapunkt Đani Versače – toliko o tome koliko je ovaj trend bio koherentan. Italijanska modna industrija je eksplodirala u samo nekoliko godina i u ekonomskom smislu potpuno preuzela primat od ranije etabliranih centara, pre svega Pariza. Visoka moda definitivno je izubila značaj a ono što nazivamo ’spremno za nošenje’ (visoke butik kolekcije, ali bazično konfekcija) postaje ono na osnovu čega se formira šira slika opredmećena u onome što se zove trend.”
Murti kaže da je pozitivna posledica to što je odeća za biznis okruženje postala mnogo udobnija i komfornija. „Ono što je najvažnije, počinje korozija striktnog poslovnog kodeksa oblačenja, prvo uvođenjem neformalne odeće kroz ’neformalni petak’ koji je doveo do procesa potpune individualizacije kao imperativa stila.”
Danas oni uspešniji japiji koji su preživeli nekoliko kriza uživaju u profitima ove revolucije – Bil Gejts je očigledan primer za ovo.
Ali, stvari danas izgledaju drugačije nego u neobuzdanim osamdesetim, kada je i uspostavljen najsuroviji način ličnog bogaćenja kao najpoželjnije forme društvenog ostvarenja pojedinca. Silueta ragbiste nestaje s modnog horizonta.
Murti kaže da ovog trenutka centralni fenomen koji pokušava da definiše modna teorija poslovnog stila jeste pronaći stil/izgled za ljude koji svoj posao obavljaju od – kuće. „Internet i svi načini komunikacije koje je sa sobom doneo omogućili su da pojedinac deo ili ceo posao obavlja iz svog doma ne gubeći vreme na transport i birajući sopstveno vreme kada će taj posao najefikasnije obaviti.” Na prvi pogled, to znači zbogom Armaniju i Versačeu, kakve sada poznajemo.

Danas sam dao otkaz u (k)NIN-u

Najstariji "srbijanski" heftičnik ostao je bez naciste, stranog plaćenika, bivšeg prijatelja Đorđa Vukadinovića, čoveka koji govori mržnju, serijskog izvršitelja holokausta nad Crnogorcima i drugim malim narodima, poštovaoca brojnih aevropskih, posebno afričkih i azijskih vrednosti...
Glavni razlog odlaska iz NIN-a, "kap koja je prelila čašu", je činjenica da urednici NIN-a nisu hteli da objave (odmeren) tekst o postavljenju gopodina Bujoševića (i posledicama) na mesto 1/3 glavnog i odgovornog urednika "Politike". (Na sreću, "internet revolucija" nam je podarila mesta gde ne morate ni da ekonomišete sa pridevima ni da pokušavate da zadovoljite karijerističke obzire urednika.)

BLOGOV DODATAK

Danas vam serviram antologijski izveštaj "Слатки живот Руса". Imaćete priliku da iz prve ruke pročitate opis hrabre avanture nesutrašivog gospodina Bujoševića koji svojim, skupim, nežnim i neotplaćenim kolima, zajedno sa borbenom gospođicom Anom Marijom i nepobedivom ekipom, u divljim brdima nealbanskog dela Kosova brani zapadne automobilske i geopolitičke vreednosti. UŽIVAJTE I ŠIRITE DALJE!

Слатки живот Руса

Драган Бујошевић

Док су други бежали, Саша Рус је инвестирао. Сада каже: “Само мирно можемо
да се изборимо за своје. А ово јесте моје. И немам где да одем одавде. Ово је последње.”

Среда, јутро (20. фебруар), дан пошто су гневни Срби на Јарињу полупали “гранични прелаз” између Србије и Косова и Метохије који ту стоји од потписивања Кумановског споразума. Било је 10.000 гневних Срба рекао је Слободан Самарџић у “Полиграфу” Антонели Рихи. Министар за Космет је објаснио да акција “није лепа, али је легитимна”.

Док путујемо ка Космету, Миливоје Михајловић, шеф канцеларије Владе Србије за односе са јавношћу, каже у “Кажипрсту” Даници Вученић да то није била добра акција. Михајловић је са Космета, из Приштине.

Полицајац МУП-а Србије на Рудници, “нашем граничном прелазу”, саопштава екипи “Ентер” телевизије да нема шансе да идемо даље.

Чујемо да министар Динкић пролази овуда у 11, да га сачекамо па да му се “прикачимо” – предлажемо зицер варијанту.

Неће овуда, тражимо му неки други пут – службено каже службено лице. Да ли то уче у школи – “мртав” глас и камено лице.

Мора да има нека рупа – не одустајемо.
Можете овуда горе, мало асфалта, после макадам – службеним тоном говори полицајац.

Нема везе макадам, него да ли ћемо зајебати “оне” – јуначимо се мислећи да тиме придобијамо службено лице Србије.

Излазите им иза леђа – службено лице саопштава службеним гласом.
Идемо. Напред екипа, сниматељи Дејан Тимотијевић и Горан Шапић, тонац Марко Баштић и возач Драган Ђурђевић у “фијату долбо”, иза у мојој “опел астри” Ана Марија Роси, редитељка емисије “Није српски ћутати” и ја.

Радосни смо и када нам на почетку макадама полицајац Србије записује регистрације кола и бројеве из личних карата. Мумламо “Брже пиши, брже!” и никоме не пада на памет да слути да нас записује као доказ да смо нестали на територији коју је Слободан Милошевић дао Уједињеним нацијама на владање и управљање и са које је повукао и војску и полицију Србије.

Радосни смо и када у кривину не можемо да уђемо нормално, него се три пута враћамо у рикверц. Опрез није наодмет, погрешан сантиметар гарантује слободан пад кола од бар 50 метара. Радосни смо и када мој ауто налегне на четири камена у покушају да се мимоиђемо са малим теретњаком. Радосна је и екипа док подиже “астру” са камења како би могла да крене.

Када нам се већ смучио макадам, видим џип и полицију. “Ово су њихови”, кажем бесно Ана Марији. Ћутим, да могу да нам кажу да се вратимо. Не реагују, пролазимо. Силазимо са макадама на асфалт, магистрални пут за Митровицу.

После смо у Митровици сазнали да су тим путем у њу стигле новине и хлеб. Млеко тог јутра није стигло у Митровицу. Освета УНМИК-а због освете Срба на Јарињу и Брњаку. Довољан доказ за тврдњу Микија Михајловића из “Кажипрста” да нисмо ништа научили из блиске прошлости о надгорњавању са јачим. Кинези кажу да се само глуп човек два пута саплиће о исти камен.
Ипак, разумем бес косметских Срба. Разумем, не значи и “подржавам”.

Очај испред села Лешак. Барикада УНМИК-а: борна кола, бодље на путу. Неки војник са француском заставом на реверу показује нам да прођемо. Има лице боје фудбалског краља Зидана и фудбалске наде Бенземе.

Возимо улицама Митровице закрченим колима и људима. Пластичне кесе на дрвећу прве упадају у очи.

Ма какви 10.000 људи на Јарињу, па ниси толико наиван, било их је око 400 – одговарају на моје питање тројица Митровчана.

Qуди, бре, Марко Јакшић и Слободан Самарџић рекли да је на Јарињу (прелаз ка Србији) и Брњаку (прелаз ка Црној Гори) било десет, односно шест хиљада људи.

Верујеш њима или нама? – њихово је питање на које се сви смејемо.
Спуштамо се до моста и кафића “Долче вита”. Моја је намера да ту снимим емисију. Остало ми од Ејзенштајнове “Монтаже атракције”: о горким стварима причамо у кафићу који се зове “Сладак живот” а камере иза наших леђа “сликају” мост раздвајања новог Берлина у Европи. Не зид раздвајања, него мост раздвајања. Да ли је икада било да мост раздваја? Ако није – биће! Верујте.

Зови ме Саша или Рус, како хоћеш, каже власник кафића, чије је тело реклама за сваки боди-билдинг клуб.

Саша или Рус је из јужне Митровице. Када је, како су рекли радикали, Милошевић пристао на капитулацију 1999. године, Рус се из рата вратио у кућу у јужној Митровици. Комшија Албанац му је рекао да му нико више не гарантује живу главу на рамену. Саша је са мајком, братом, две пушке и пиштољем дошао у северну Митровицу. Wегову кућу је срушио неки Албанац и на њеном месту подигао петоспратницу.

“Njему суд не тражи папире да докаже да је то његово, мени тражи. Не одустајем, судићу се до судњег дана” – каже Саша.

Када је влада социјалисте Мирка Марјановића у којој су потпредседници били радикали Војислав Шешељ и Томислав Николић, а министар Александар Вучић отишла са Космета – Рус је инвестирао. Милошевић, Марјановић, Николић, Вучић и Шешељ одлазе, а Саша стоји постојано кано клисурине и на горком месту прави “Сладак живот”.

Таман када смо завршили снимање емисије “Није српски ћутати” у којој су говорили Татјана Лазаревић и Звонко Миладиновић, стигли су испред “Долче вите” средњошколци и студенти демонстранти. Свакога дана они крећу у шетњу у 12 часова и 44 минута подсећајући да Резолуција 1244 Савета безбедности каже да је Космет у Србији.

Дејан и Горан снимају. Ана Марији је јасно да неће моћи да пређе мост и сними кадрове и у јужној Митровици, тражи од Звонка да јој дају снимке са целог Космета, и рат '99. и све после. На ивици круга који чине демонстранати причам са знанцима из Митровице. Прилази неки човек, видно узбуђен.

Вама ћу да кажем, ви сте поштен новинар. Видите како нам убијају децу.
Видите како нас уништавају. Да Срби не постоје. То им је циљ. А све може другачије.

Како, питам.

Па све би било другачије само када би Б92 извештавао другачије, одговара чудећи се мом незнању.

Како другачије, питам знајући да то што и сада покушавам да будем новинар нема никаквог смисла.

Када би пренео шта се овде догађа, одговара ојађени човек.
Мислите да објаве да су у Митровици сваки дан демонстрације, покушавам да нађем неко зрно саглашавања.

Тако је, да известе о овим демонстрацијама, и даље бесно, паклено бесно изговара човек који не скрива своју ојађеност због проглашавања независности Космета.

Извештавају сваки дан о томе, кажем.

У очима гневног човека више нисам поштен новинар.
И ти си исти, прелази ојађени човек на “ти” ваљда зато што нама Србима псовање на “ви” не иде од руке, псује се на “ти”.

И да знаш, Београд није српски град, уноси се ми се у лице човек који је сигуран да је правда на његовој страни.

Мало је то за његову тугу и ојађеност, па ми пљује у лице: “И да знаш, Београд није хришћански град.” Није више издржао. Одјурио је некуд. Та сила која га држи, не држи га на једном месту.

Разумем бесног човека, као што разумем људе из Митровице са којима сам причао пре него што ми је пришао. Разумем и када демонстранти у Митровици запале слику Бориса Тадића. “Они су у Хиландару, и зато смо ми и могли да дођемо у Хиландар”, рекао сам својим другарима из “Политике” са којима сам први пут био на Светој гори 1980. године и који су налазили длаку у јајету овом или оном монаху. Исто мислим и о свакој појединачној Српкињи и сваком појединачном Србину који су на Космету. И не мислим да је било који Србин са Косова запалио слику Бориса Тадића. Верујем да су ту слику запалили Војислав Коштуница и Томислав Николић, па то стављам њима на терет, а не Марјану Илинчићу, некада “чувару моста” а сада члану “Удружења породица ратних ветерана из 1912. године” који је само физички спалио слику Тадића са Кондолизом Рајс.

Демонстрације у Приштини нису организовали ни Коштуница ни Николић ни неки њихови. Зато су то демонстрације које свет може да разуме. Зато је на тим демонстрацијама Момчило Арлов, Србин који је из Босне избегао на Космет, молио да нико не напада новинаре. Рекао је да новинари извештавају о овом скупу, да се зато и зна о њему и да је то бољи начин да се о Србима на Косову чује по свету него по томе да су пребили новинара из Албаније (21. фебруар), што су сакрили београдски медији, али нису светски. Зато је у уторак (26. фебруар) Марко Јакшић, не онај Коштуничин, него студент, молио на телевизији “Мост” да се више ништа слично не догоди, ни пребијање новинара, ни паљење било чије слике. Рекао је јасно Јакшић – студенти демонстрирају, али су против насиља.

Обавили смо посао. Звонко нас нуди храном. “Време је за ручак, људи, на путу сте од 5 ујутро.” Кафана “Видовдан” на два-три километара је место у које вас Митровчани воде на крканлук. И не греше.

Петнаестак минута пре 16 часова из ТВ “Ентер” питају да ли могу да ме укључе у “Пресек”. Излазим испред кафане “Видовдан”. Наилази Горан Богдановић, члан преговарачког тима Србије о Космету. Тврди да се не може у Србију, не пуштају преко Јариња, вест да је оно отворено од 15 часова није тачна.

Описујући атмосферу у Митровици говорим за “Ентер” о ономе што тог тренутка видим и чујем. У кафани иза мене се пева уз музику. Слави се рођење детета, закључујем по човеку исцепане мајице. Преко пута у дворишту сеоске куће жена круни кукуруз, око ње кокошке и певци. То славље и та жена као да не знају да је проглашена независност, да се у Београду припрема митинг. Ти што славе рођење детета и та жена која круни кукуруз – јесу живот. А он постоји без обзира на ставове политичара.

Враћамо се у Митровицу по снимке које је Звонко обећао Ана Марији. На улазу у телевизију “Мост” неки мишићави типови једва пропуштају директора

Звонка, али му друга екипа мишићавих која је у моћном “аудију” не дозвољава да уђе у двориште његове телевизије. Ускоро видим да је то обезбеђење министара Драгана Ђиласа и Слободана Милосављевића. Ни њима није јасно како ће да се врате у Београд.

Нама мештани саветују да идемо неким путем на Брзеће.

Има ли знак за то скретање? питам.

Нема, све смо поломили да они (знате ко су “они”) не знају где су, одговара један Митровчанин.

Они ипак знају. На путу ка Београду наилазимо опет на препреку на путу: бодље на асфалту, два борбена оклопна возила, Французи. Зовем телефоном Драгана Ђиласа. Он каже да већ сат чекају на прелазу Јариње, оном што су га Срби полупали и запалили у уторак.

Развлаче каблове, постављају рефлекторе, не знам када ће да нас пусте и да ли ће да нас пусте, каже министар Србије саопштавајући тако чињеницу ко је власт јужно од Руднице.

Француски војник код села Ложиште, где смо ми заустављени, тврди да нико неће да буде пуштен преко Јариња, саветује да се вратимо, да пређемо мост и онда неким сеоским путевима некако стигнемо до Србије. Тако сазнајемо да они, ипак, знају и без путоказа.

Наилазимо на прву кућу. Домаћин у чуду. Објашњава да се онамо иде за Нови Пазар, а онамо за Рашку и све је тако “онамо”, нејасно и неодређено, “Када изађеш горе, онда идеш доле” и тако око 15 километара.

Возили смо по мраку, земљаним путем без иједне ознаке, два пута промашили правац, неколико пута упадали у каљугу из које не знамо како смо се извукли... После два сата вожње угледали смо полицајце Србије. И опет уписивање, име презиме, број личне карте, регистрација аутомобила. Сто метара ниже је асфалт, можда на километар-два Рашка, слобода, Србија.

И док смо се мајали по том беспућу, ниједном нисам опсовао Србе са Космета што су порушили Јариње и Брњак. Wима је све оправдано. Али није Коштуници који у претходној влади није спроводио Устав, а не спроводи га ни сада. Није ни Николићу који је изгубио рат са НАТО-ом, а сада митингује зарђалом кашиком. Није ни Тадићу који заборавља да је добио изборе, а понаша се као да их је изгубио.

И док смо се мајали по мраку у планини, говорио сам у себи да ћу понављати оно што ми је рекао Рус: “Само мирно можемо да се изборимо за своје. А ово јесте моја. И немам где да одем одавде. Ово је последње.”
И да ћу понављати оно што ми је рекла једна мудра и борбена Митровчанка: “Они који овде хоће да остану су за мирно решење, без обзира на то како ова ствар са Косметом на крају испадне. Они који су се спремили да иду или су већ једном ногом ван Косова, галаме и хоће оружје”.